Reč selektora
Za predstavu Solo (koprodukcija ljubljanskih SMG-a i Maske) ne važi latinska izreka nomen est omen, jer u njoj nastupa četvoro izvođača, pa očito nije - solo. Međutim, njeno polazište odgovara naslovu jer je bilo „solističko“, svodilo se na lično profesionalno preispitivanje rediteljke Nine Rajić Kranjac, njenog položaja u poslu kojim se bavi, te slovenačkih pozorišnih okolnosti. Iako su i ostali učesnici u predstavu uneli svoje materijale (te je možemo tretirati kao oblik devised theater-a), ona, ipak, ima taj autobiografski karakter, čemu presudno doprinosi činjenica da sama Nina igra u predstavi (i to vrhunski). I njena i igra drugih izvođača (profesionalnih glumaca) vrlo je slobodna, improvizatorska, performerska, telesna, uz česte žanrovsko-stilske promene. Kao i stil igre, i teme ove ludičke predstave su raznorodne i nesistematizovane, ali, ipak, dominira osećaj teskobe koju jedna mlada i uspešna žena oseća u maloj sredini i „muškom poslu“.
O predstavi
Solo je projekat u kom se rediteljka i glumci sreću kroz improvizaciju. To je pokušaj da se od nagoveštaja kreira događaj, polazeći od pitanja šta to znači biti sam. Čemu pozorište, čime se ono bavi, kako kroz ove susrete promeniti način razmišljanja o njemu? To je, takođe, i pokušaj rediteljke da u središte interesovanja stavi i prouči samu sebe. Da sebe načini i subjektom problema i njegovim katalizatorom. Ovaj događaj, koji svaki put iznova nastaje, može biti rezultat stalne potrebe traganja za značenjem.
O autorki
NINA RAJIĆ KRANjAC (1991) privukla je pažnju javnosti još kao student, posebno postavkom 1981 (2014) Simone Semenič, koja je postala vrhunac te sezone, a takođe je nagrađena i Šeligovom nagradom na Nedelji slovenačke drame. Njena prva profesionalna predstava Govor ptica (Glej, 2015) donela joj je nagradu za najbolju mladu rediteljku na MESS-u, a glumačkoj ekipi za kolektivnu glumu. Godine 2017. je magistrirala pozorišnu režiju pod mentorskim vođstvom vanrednog profesora Tomija Janežiča, s kojim je radila kao asistent režije na nekoliko predstava u inostranstvu (u Rusiji i Švedskoj). Njena prva institucionalna predstava bila je Korunov Savetnik u Mestnom gledališču u Ljubljani, 2016. Od tada je režirala u većini slovenačkih institucionalnih pozorišta, a njene predstave su uvrštene u programe vodećih slovenačkih festivala na kojima su često i nagrađivane. Samo ove godine dobila je nagradu za najbolje izvođenje na Nedelji slovenačke drame za Solo, a njeni Požari (Incendies) po tekstu Važdija Muavada (SNG Drama Ljubljana) osvojili su nagradu po odluci žirija na Borštnikovim susretima.
Izvodi iz kritika
Publika se ovde pridružuje svim prethodnim stvarnostima, te estetiku političnosti ličnoga izvrće u političnost javnog, pritom u skoro četvorosatnom događanju uspeva, uprkos prethodnim pesimističnim predviđanjima o smislu pozorišta, da podbode kolektivno savezništvo o nužnosti pozorišta, i to upravo sada, u ovom vremenu, u vreme ove vlade, u vreme ovog virusa.
Zala Dobovšek, Neodvisni
Kao da je Solo ljubavno pismo upućeno teatru, gledaocima, akterima i privrženicima koji su oblikovali umetnicu Rajić Kranjac i doveli je do tačke gde se danas nalazi. S kritikom pozorišta, preispitivanjem njegovog smisla i deklaracijom pesimističnog osećanja nemoći da se pozorišnim događanjima ne može ništa bitno menjati, ona istovremeno ostvaruje pozorišnu utopiju koja sama sebe pretvara u antiutopiju i na taj način postaje jasan izraz odanosti pozorištu, ma kakvo ono bilo.
Brina Jemček, Radio Študent
Solo Nine Rajić Kranjac je više od predstave. To je iskustvo. To je vožnja. To je gozba. To je četvoročasovno „jebi se“ teatarskom čistunstvu. […] Ono istražuje samo sebe, kritikuje samo sebe, uživa samo u sebi, ali je, istovremeno, u ogromnoj meri oslonjeno na saradnju, na živo iskustvo, haotično i suludo i predivno i potresno. [...] Teško je artikulisati opšti utisak o ovom delu, ono je i putovanje, i vežba izdržljivosti kako za izvođače tako i za publiku (piše da su ranije izvođenja trajala i po šest sati i bila bih spremna i na to), i zajedničko iskustvo, ono doslovno hrani svoju publiku. Izuzetno je pozorišno i neverovatno uzbudljivo. Jebeno uzbudljivo. Pozorište je živa umetnost i ekipni sport, kao čin poverenja i rizika, daha i znoja, ranjivosti i izloženosti, haosa i katarze.
Nataša Tripni, SEEstage
