Реч селектора
Обе домаће представе у главном програму су копродукција Битефа и две водеће институције нашег репертоарског позоришта, односно независне сцене (Југословенско драмско позориште за Др Ауслендер (Made for Germany) и Центар за културну деконтаминацију за Свет без жена), а имаће премијеру за време фестивала. У години када су теме фестивала немање услова за рад, губитак посла и сл., Битеф са својим партнерима на овај начин жели да помогне домаћим позоришним ствараоцима с независне сцене. Представа Свет без жена је ауторски пројекат Маје Пелевић и Олге Димитријевић, који преиспитује заступљеност и, уопштено, положај жена у домаћем позоришту. Основа за представу су документарни материјали, интервјуи с директорима наших позоришта на тему родне равноправности у театру, као и различити теоријски феминистички текстови.
О представи
Жене и рад - тема је у фокусу пројекта Свет без жена. Ауторке полазе од истраживања структуралних неједнакости у српском позоришту: неравноправности жена, неједнаких надница, нормализованог насиља, репродукције патријархалних капиталистичких образаца, и долазе до питања: „Kо има право да ради, у којим условима и колико да буде плаћен за свој рад?“ Представа преиспитује који су уопште домети ангажоване уметности данас, као и на који начин љубав (према уметности) представља најподмуклији извор друштвене репресије.
Иако са својим законитостима, специфичностима и статусом делује да је измештено из „нормалног“ живота, позориште функционише као одличан case study за шире друштвене процесе. Стога се питање жена и рада не третира само у оквиру позоришног контекста, већ као кључни мотив за промишљање неких будућих еманципаторних политика. Ако у позоришту, у ком замишљамо другачије и нове светове, не можемо да превазиђемо односе моћи и да смислимо нове моделе, како ћемо то успети у стварном свету? Представа иде изван пребројавања, квота и оквира либералног феминизма, покушавајући да отвори простор за замишљање политичких и афективних акција које интервенишу у постојећи систем и структуре неједнакости. Можемо ли поново да замислимо синдикалну борбу у театру? А синдикат жена? Шта ако би жене у театру ступиле у генерални штрајк? Да ли би то било због ниских плата или због сексизма и мизогиније којима су непрестано изложене? Слалом кроз ове теме води нас до покушаја трагања за новим језиком, који је и политички, и позоришни и поетски - нови језик жена, рада и левице за дане који долазе.
О ауторкама
МАЈА ПЕЛЕВИЋ је дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду и докторирала на Одсеку за теорију уметности и медија на Универзитету уметности у Београду. Њене драме (Поморанџина кора, Ја или неко други, Боливуд, Београд-Берлин, Можда смо ми Мики Маус…) преведене су на многе светске језике, игране широм Србије и Европе и објављене у бројним антологијама. Од 2012. бави се и режијом, ауторским пројектима (Они живе, Последице, Нема наде, Слобода је најскупља капиталистичка реч, Лоунли пленет) и изводи своје комаде. Добитница је многих значајних награда, међу којима су и „Борислав Михајловић Михиз“ за драмско стваралаштво и Стеријина награда за најбољи савремени текст за драме Поморанџина кора и Последње девојчице. Живи и ради у Београду и Бечићима. Прижељкује апокалипсу.
ОЛГА ДИМИТРИЈЕВИЋ, рођена 1984. у Београду, СФРЈ. У свом раду истражује теме друштвених борби и неправди, женског пријатељства и солидарности, квир историје, граница политичке имагинације и могуц́ности бољег света. Ауторка бројних драма (Моја ти, Народна драма, Радници умиру певајући…) и ауторских пројеката (Црвена љубав по роману Александре Kолонтај, Слобода је најскупља капиталистичка реч, Лепа Брена проџект /са Владимиром Алексићем/, Лоунли планет /са групом аутора/, Радио Шабац, Драма о крају света). Драматуршкиња на бројним представама у земљи и иностранству, и добитница неколико награда за свој рад. Учесница Међународног форума Театартрефена 2019. године. Живи и ради између Београда и Ријеке. Често сања револуцију.
