Na Bitef dolazim od druge polovine devedesetih godina. Smatram da je to jedan od najvažnijih festivala u Evropi. Oduvek sam na njemu osećala posebnu ljubav prema Rusiji i ruskoj kulturi.
Verovatno sam zbog viševekovnih simpatija između ove dve zemlje u Srbiji često morala da opravdavam spoljnu politiku svoje domovine.
Večeras bih želela da vas zamolim da pokušate da čujete glas miliona Rusa koji ne podržavaju trenutni rat i da razumete zašto je istinska ljubav prema Rusiji nespojiva sa podržavanjem napada na Ukrajinu.
Budući da niko od nas u ovom auditorijumu ne pripada svetu politike već svetu kulture, predlažem da ostavimo po strani geopolitički aspekt ovog problema (mnogo bi demagogija moglo da se nagomila oko toga), i da na trenutni rat u Evropi gledamo kroz prizmu lepih umetnosti.
Važno je da razumete da 24. februara Rusija nije napala samo Ukrajinu, nego je proglasila rat i sopstvenoj kulturi.
Veoma dugo Rusija je bila neka vrsta kentaura. Njen politički sistem podsećao je na azijski despotizam, ali njena kultura i umetnost su, u svojim najvećim dostignućima, bile okrenute prema Zapadu.
Čak i posle Oktobarske revolucije, koja je svoje građane lišila svih političkih sloboda, evropski način ruske kulture je bio oličen u levičarskoj avangardi koja ne samo da je sledila evropske trendove već ih je ponekad i sama nametala i definisala.
Prva osoba koja je uklonila ovu protivrečnost između politike i kulture bio je Staljin. Krajem dvadesetih godina prošlog veka on ne samo da je počeo sistematski da uništava čitav taj avangardni trend u kulturi već je potpuno odsekao rusku kulturu od zapadnog sveta i sunovratio je u provincijsku arhaičnost. U trenutku njegove smrti 1953. ruska kultura je postala spržena pustinja.
A sada se istorija ponavlja.
Sve do 24. februara 2022. godine, rekla bih za Moskvu da je jedna od najvažnijih kulturnih prestonica Evrope. Imala je više zanimljivih premijera, izložbi, koncerata i međunarodnih festivala nego bezmalo bilo koji drugi grad na svetu. Od 24. februara svedočimo kulturnoj promeni koja se odvija u Rusiji, a koju možemo da poredimo sa onom koja se dešavala za vreme Staljina. Samo što se sada dešava čak i brže nego u Staljinovo doba.
Broj reditelja, scenografa i dramaturga koji su napustili Rusiju je ogroman. Sve važne institucije za savremenu umetnost, za savremeno pozorište, de fakto su nestale.
U ovom ratu, pravi pobednici u Rusiji su mediokriteti, oni koji žele da drže zemlju u mraku. Ponekad mi se čini da je rat započet ne da bi se pobedilo na frontu, već da bi se sprovela unutrašnja osveta onih kojima se ne dopada ni najmanja mogućnost života u otvorenom svetu.
Od 24. februara svako ko je bio okrenut ka Zapadu ili ko uživa međunarodnu potvrdu i ugled, lako može da bude proglašen izdajnikom, da izgubi svoje pozorište, prostor za izlaganje, mesto na univerzitetu i tome slično.
Zapravo, i Staljinova kulturna, konzervativna revolucija imala je iste obrasce. I to je bila pobeda mediokriteta. Oni su preuzeli vlast. Fašizam je oduvek bio trijumf mediokriteta. I upravo jednom takvom trijumfu svedočimo danas u Rusiji.
Drugim rečima, u ovom trenutku svedočimo uništavanju ne jedne, već dve zemlje.
U jednoj, Ukrajini, infrastruktura se dosledno i brutalno uništava i ljudi umiru, a u drugoj zemlji, Rusiji, odvija se ono što bih nazvala kulturnom katastrofom: umetnost, nauka, obrazovanje, mediji, ustanove socijalne pomoći itd. bivaju uništavane pred našim očima.
Kada nameravate da podržite rat koji Rusija vodi zato što volite rusku kulturu, razmislite o tome da je kultura najveća žrtva ovog rata.
Još uvek gajim nadu da će ovo biti poslednji rat u Evropi, da naše kulturne veze neće biti prekinute i da će ruski teatar da se vrati ne samo na Bitef već i na druge međunarodne festivale.
Proglašavam 56. Bitef otvorenim.
