На Битеф долазим од друге половине деведесетих година. Сматрам да је то један од најважнијих фестивала у Европи. Одувек сам на њему осећала посебну љубав према Русији и руској култури.
Вероватно сам због вишевековних симпатија између ове две земље у Србији често морала да оправдавам спољну политику своје домовине.
Вечерас бих желела да вас замолим да покушате да чујете глас милиона Руса који не подржавају тренутни рат и да разумете зашто је истинска љубав према Русији неспојива са подржавањем напада на Украјину.
Будући да нико од нас у овом аудиторијуму не припада свету политике већ свету културе, предлажем да оставимо по страни геополитички аспект овог проблема (много би демагогија могло да се нагомила око тога), и да на тренутни рат у Европи гледамо кроз призму лепих уметности.
Важно је да разумете да 24. фебруара Русија није напала само Украјину, него је прогласила рат и сопственој култури.
Веома дуго Русија је била нека врста кентаура. Њен политички систем подсећао је на азијски деспотизам, али њена култура и уметност су, у својим највећим достигнућима, биле окренуте према Западу.
Чак и после Октобарске револуције, која је своје грађане лишила свих политичких слобода, европски начин руске културе је био оличен у левичарској авангарди која не само да је следила европске трендове већ их је понекад и сама наметала и дефинисала.
Прва особа која је уклонила ову противречност између политике и културе био је Стаљин. Крајем двадесетих година прошлог века он не само да је почео систематски да уништава читав тај авангардни тренд у култури већ је потпуно одсекао руску културу од западног света и суновратио је у провинцијску архаичност. У тренутку његове смрти 1953. руска култура је постала спржена пустиња.
А сада се историја понавља.
Све до 24. фебруара 2022. године, рекла бих за Москву да је једна од најважнијих културних престоница Европе. Имала је више занимљивих премијера, изложби, концерата и међународних фестивала него безмало било који други град на свету. Од 24. фебруара сведочимо културној промени која се одвија у Русији, а коју можемо да поредимо са оном која се дешавала за време Стаљина. Само што се сада дешава чак и брже него у Стаљиново доба.
Број редитеља, сценографа и драматурга који су напустили Русију је огроман. Све важне институције за савремену уметност, за савремено позориште, де факто су нестале.
У овом рату, прави победници у Русији су медиокритети, они који желе да држе земљу у мраку. Понекад ми се чини да је рат започет не да би се победило на фронту, већ да би се спровела унутрашња освета оних којима се не допада ни најмања могућност живота у отвореном свету.
Од 24. фебруара свако ко је био окренут ка Западу или ко ужива међународну потврду и углед, лако може да буде проглашен издајником, да изгуби своје позориште, простор за излагање, место на универзитету и томе слично.
Заправо, и Стаљинова културна, конзервативна револуција имала је исте обрасце. И то је била победа медиокритета. Они су преузели власт. Фашизам је одувек био тријумф медиокритета. И управо једном таквом тријумфу сведочимо данас у Русији.
Другим речима, у овом тренутку сведочимо уништавању не једне, већ две земље.
У једној, Украјини, инфраструктура се доследно и брутално уништава и људи умиру, а у другој земљи, Русији, одвија се оно што бих назвала културном катастрофом: уметност, наука, образовање, медији, установе социјалне помоћи итд. бивају уништаване пред нашим очима.
Када намеравате да подржите рат који Русија води зато што волите руску културу, размислите о томе да је култура највећа жртва овог рата.
Још увек гајим наду да ће ово бити последњи рат у Европи, да наше културне везе неће бити прекинуте и да ће руски театар да се врати не само на Битеф већ и на друге међународне фестивале.
Проглашавам 56. Битеф отвореним.
