- Znam da se uveliko pripremate za premijeru na Bitefu, Dr Auslender (Made for Germany) u režiji Bojana Đorđeva, i svi zaista jedva čekamo da je vidimo. Koja su to prva sećanja koja Vas vežu za Bitef festival? Da li je Bitef festival uticao na Vas kao glumicu i rediteljku? Kakav uticaj po Vama ima Festival na lokalnu pozorišnu scenu?
Prve Bitef predstave sam gledala kad sam počela da studiram glumu. Bitef je bio naš pozorišni pogled u svet. Kantor, Lindzi Kemp, Efros, Living Teatar...da ne nabrajam kakvo je to bilo pozorišno bogatstvo, neprocenjivo. Pozorišne gozbe. Bitef nam je dao sigurnost da znamo najnovije svetske pozorišne tokove, menjao nam je način razmišljanja o pozorištu. Bitef je jedna od najvrednijih institucija ovog grada. Bitef nije samo pozorište, Bitef je i prostor slobode i hrabrosti, kritički pogled na svet, i pogled u budućnost.
- Ovo je Vaša prva saradnja sa rediteljem Bojanom Đorđevim. Da li možete da nam kažete kako je tekla saradnja? Kako bi ste opisali njegov proces rada sa glumcima i glumicama ?
Bojan je pre svega mislilac, ne samo pozorišni. Njegove predstave me se tiču, imam šta da ponesem kući da razmišljam. Njegovo pozorište kombinuje razne scenske izraze. Bojan ima precizan i provokativan koncept a predaje ga glumcima lakom rukom. Volim ironične primese u njegovim predstavama i kako ih uspostavlja. Integritet, i pozorišni i ljudski, to je Bojan. To se odnosi i na ekipu njegovih saradnika.
- Poznato mi je da ste dugo bili van zemlje baveći se pored glume i režije, i pedagoškim radom. Da li ste se lako identifikovali sa tekstom u ovoj predstavi koji u sebi nosi tu večitu dilemu odlaska?
Emigracija je čudna „biljka”, nije za svakoga. Za one koji se odluče, neke faze (ne)razumevanja tog procesa su zajedničke. Gorčina nečijeg razloga za odlazak, ili aktivan sukob sa novom kulturom, nisu dobra podloga. Ne možete na takav put bez sebe, ali isto tako i bez sposobnosti da se menjate ne gubeći svoju suštinu. Emigracija je u najboljem slučaju mogućnost da proširite svoj pogled na svet, ne da se opredeljujete za jednu ili drugu stranu. Razumevajući druge, i sebe bolje razumete. Moje postdiplomske studije u Engleskoj su bile dobra osnova da razumem Kanadu, i nastavim da verujem da ima još dragocenih ljudi koji će tek ući u moj život.
- Koliko ste bili iznenađeni ispovestima mladih ljudi koji se spremaju da odu?
Nisu me iznenadile ispovesti. Toronto je veliki grad sa velikim brojem emigranata različitih iskustava. Razlika je u tome što naši medicinski radnici odlaze u Nemačku koja ih vrlo brzo zapošljava, uz određene uslove, jer joj nedostaju lekari. Imaće posao u struci. U Kanadi je mnogo teže sa medicinom, ali mnogo lakše sa elektrotehnikom. Koliko ih je samo došlo iz „Pupina” i „Vinče”. I ohrabrivali su i pomagali novima da dođu. Kao ovi naši medicinari u predstavi.
- Da li ste u njima prepoznali jedan deo sebe ili ste vi imali drugačije motive za odlazak?
Da, neke stvari prepoznajem, osećanja su slike koje i dalje pamtim. Pokret voza koji kreće sa železničke stanice za Budimpeštu, poglede porodice i prijatelja koji su nas pratili. Kao da je taj pokret zauvek presekao tu sliku na pola. Vreme drugačije teče u emigraciji. I ne važi ona „vreme leči sve”, to morate sami.
- Šta možete da nam kažete o liku koji tumačite u ovoj predstavi ?
Ne znam da li mogu da to nazovem likom, više su to aspekti raznih procesa, zato je predstava neobična i zanimljiva.
- Koliko Vam je za izvođenje predstave bio izazovan i inspirativan prostor amfiteatra Medicinskog fakulteta u Beogradu?
Volim izmeštanje u neobičan prostor koji tokom predstave postaje pozorišni prostor. Koliko menjamo mi njega, toliko utiče i on na nas. Ima svoju priču, i mi je obogaćujemo još jednom. Za mene je prostor kao živo biće, ima svoje osobine, i govori mi nešto.
- Vratili ste se pre nekoliko godina u Srbiju i nastavili da radite punom parom. Ubrzo ste počeli da predajete glumu na Akademiji umetnosti u Beogradu. Rekla bih da ste se vrlo brzo snašli i nastavili tamo gde ste stali. Nije bilo velikih pauza u radu što je, složićete se, izuzetno važno za glumce i glumice kako na filmu tako i u pozorištu. Da li Vi birate projekte u kojima ćete učestvovati ili oni biraju Vas ? Šta je presudno, čime se vodite kada pristanete ili pak ne pristanete da radite određeni komad ?
Prvi projekat koji sam radila, Penelopijadu Margaret Atvud radila sam kao kanadski reditelj za festival Purgatorije u Tivtu. Znači mi da se predstava igrala sedam godina i da su je glumice volele. Posle toga sam počela ovde da predajem, i povremeno odlazila u Kanadu da režiram ili predajem na fakultetu, ponešto i snimala. Prijalo mi je da mogu da radim u obe zemlje, nekako tako sam bila cela, svoja. Iako sam glumica postala u Beogradu, sve što sam radila ovde od kad sam se vratila radila sam sa rediteljima sa kojima do sad nisam sarađivala. I to mi je bilo zanimljivo, da me u projekte, i filmske i pozorišne, zovu reditelji koji me ne poznaju, i donekle znaju o mom prethodnom radu u Beogradu i Torontu. Kako sam u Kanadi naučila na brze i efikasne audicije, kad pročitam tekst, bilo filmski bilo dramski, uglavnom znam da li je to za mene. Neki impuls se tu probudi. A i ponešto iskustva i znanja pomaže. Naravno, razgovor sa rediteljima i rediteljkama mi je najvažniji, tu se prepoznajemo, koliko dobro „čujemo” jedni druge. Radoznala sam, volim izazove.
- Da li imate neku omiljenu glumačku tehniku ili pak metod kojim se služite u toku kreiranja likova?
Pored Stanislavskog koji je uglavnom osnov za studije glume ovde, u Kanadi sam radila i po metodama Mihaila Čehova, En Bogart... Imala sam sreću da sam imala odlične mentore - od Siseli Beri u Engleskoj do Ute Hagen u Americi. Uz njih sam stekla razna dragocena iskustva koja sam sklopila u neki svoj sistem. To sam razumela tek kad sam počela da predajem glumu.
- Volela bih da nam kažete nešto o vašim studentima. Da li se i oni premišljaju da napuste zemlju i započnu svoje karijere u inostranstvu ? Šta ih motiviše da odu? Da li im otkrivate prednosti i mane igranja na stranom jeziku, u različitim kulturama i jednom posve drugačijem sistemu rada?
Gluma je jedna od najtežih profesija da se promeni sredina. Pre svega zbog jezika. Bila sam predložila kad sam došla da onima koji su zainteresovani, mogu da pomognem oko aplikacija za evropske pozorišne projekte. Nije baš bilo interesovanja. Da, naravno da delim svoja iskustva, „pains and pleasures”. Glumačko prisustvo na sceni je najvažniji element. Postoji velika studija Stanford univerziteta šta je to „prisustvo” glumca. Učestvovali su neki od najvažnijih pozorišnih umetnika današnjice. Tu je tajna glume. I ona se oseti na bilo kom jeziku. Bergman je to zvao „pupčanom vrpcom” između glumca i publike.
Moji studenti bi najviše voleli da ovde nađu svoje mesto. Predlagala sam, do sad bezuspešno, da svako pozorište koje je na budžetu organizuje jednom godišnje audiciju za mlade glumce. Pri tome pozorište nema obavezu ni da ih primi, ni dodeli ulogu. Ali ima obavezu da ih upozna, i da svako zaslužuje šansu da pokaže šta zna. Bilo bi iznenađenja.
- Ko su za Vas „junaci i junakinje rada svog” ?
Svi oni koji teškim radom jedva preživljavaju.
