- Знам да се увелико припремате за премијеру на Битефу, Др Ауслендер (Made for Germany) у режији Бојана Ђорђева, и сви заиста једва чекамо да je видимо. Која су то прва сећања која Вас вежу за Битеф фестивал? Да ли је Битеф фестивал утицао на Вас као глумицу и редитељку? Какав утицај по Вама има Фестивал на локалну позоришну сцену?
Прве Битеф представе сам гледала кад сам почела да студирам глуму. Битеф је био наш позоришни поглед у свет. Кантор, Линдзи Кемп, Ефрос, Ливинг Театар...да не набрајам какво је то било позоришно богатство, непроцењиво. Позоришне гозбе. Битеф нам је дао сигурност да знамо најновије светске позоришне токове, мењао нам је начин размишљања о позоришту. Битеф је једна од највреднијих институција овог града. Битеф није само позориште, Битеф је и простор слободе и храбрости, критички поглед на свет, и поглед у будућност.
- Ово је Ваша прва сарадња са редитељем Бојаном Ђорђевим. Да ли можете да нам кажете како је текла сарадња? Како би сте описали његов процес рада са глумцима и глумицама ?
Бојан је пре свега мислилац, не само позоришни. Његове представе ме се тичу, имам шта да понесем кући да размишљам. Његово позориште комбинује разне сценске изразе. Бојан има прецизан и провокативан концепт а предаје га глумцима лаком руком. Волим ироничне примесе у његовим представама и како их успоставља. Интегритет, и позоришни и људски, то је Бојан. То се односи и на екипу његових сарадника.
- Познато ми је да сте дуго били ван земље бавећи се поред глуме и режије, и педагошким радом. Да ли сте се лако идентификовали са текстом у овој представи који у себи носи ту вечиту дилему одласка?
Емиграција је чудна „биљка”, није за свакога. За оне који се одлуче, неке фазе (не)разумевања тог процеса су заједничке. Горчина нечијег разлога за одлазак, или активан сукоб са новом културом, нису добра подлога. Не можете на такав пут без себе, али исто тако и без способности да се мењате не губећи своју суштину. Емиграција је у најбољем случају могућност да проширите свој поглед на свет, не да се опредељујете за једну или другу страну. Разумевајући друге, и себе боље разумете. Моје постдипломске студије у Енглеској су биле добра основа да разумем Канаду, и наставим да верујем да има још драгоцених људи који ће тек ући у мој живот.
- Колико сте били изненађени исповестима младих људи који се спремају да оду?
Нису ме изненадиле исповести. Торонто је велики град са великим бројем емиграната различитих искустава. Разлика је у томе што наши медицински радници одлазе у Немачку која их врло брзо запошљава, уз одређене услове, јер јој недостају лекари. Имаће посао у струци. У Канади је много теже са медицином, али много лакше са електротехником. Колико их је само дошло из „Пупина” и „Винче”. И охрабривали су и помагали новима да дођу. Као ови наши медицинари у представи.
- Да ли сте у њима препознали један део себе или сте ви имали другачије мотиве за одлазак?
Да, неке ствари препознајем, осећања су слике које и даље памтим. Покрет воза који креће са железничке станице за Будимпешту, погледе породице и пријатеља који су нас пратили. Као да је тај покрет заувек пресекао ту слику на пола. Време другачије тече у емиграцији. И не важи она „време лечи све”, то морате сами.
- Шта можете да нам кажете о лику који тумачите у овој представи ?
Не знам да ли могу да то назовем ликом, више су то аспекти разних процеса, зато је представа необична и занимљива.
- Колико Вам је за извођење представе био изазован и инспиративан простор амфитеатра Медицинског факултета у Београду?
Волим измештање у необичан простор који током представе постаје позоришни простор. Колико мењамо ми њега, толико утиче и он на нас. Има своју причу, и ми је обогаћујемо још једном. За мене је простор као живо биће, има своје особине, и говори ми нешто.
- Вратили сте се пре неколико година у Србију и наставили да радите пуном паром. Убрзо сте почели да предајете глуму на Академији уметности у Београду. Рекла бих да сте се врло брзо снашли и наставили тамо где сте стали. Није било великих пауза у раду што је, сложићете се, изузетно важно за глумце и глумице како на филму тако и у позоришту. Да ли Ви бирате пројекте у којима ћете учествовати или они бирају Вас ? Шта је пресудно, чиме се водите када пристанете или пак не пристанете да радите одређени комад ?
Први пројекат који сам радила, Пенелопијаду Маргарет Атвуд радила сам као канадски редитељ за фестивал Пургаторије у Тивту. Значи ми да се представа играла седам година и да су је глумице волеле. После тога сам почела овде да предајем, и повремено одлазила у Канаду да режирам или предајем на факултету, понешто и снимала. Пријало ми је да могу да радим у обе земље, некако тако сам била цела, своја. Иако сам глумица постала у Београду, све што сам радила овде од кад сам се вратила радила сам са редитељима са којима до сад нисам сарађивала. И то ми је било занимљиво, да ме у пројекте, и филмске и позоришне, зову редитељи који ме не познају, и донекле знају о мом претходном раду у Београду и Торонту. Како сам у Канади научила на брзе и ефикасне аудиције, кад прочитам текст, било филмски било драмски, углавном знам да ли је то за мене. Неки импулс се ту пробуди. А и понешто искуства и знања помаже. Наравно, разговор са редитељима и редитељкама ми је најважнији, ту се препознајемо, колико добро „чујемо” једни друге. Радознала сам, волим изазове.
- Да ли имате неку омиљену глумачку технику или пак метод којим се служите у току креирања ликова?
Поред Станиславског који је углавном основ за студије глуме овде, у Канади сам радила и по методама Михаила Чехова, Ен Богарт... Имала сам срећу да сам имала одличне менторе - од Сисели Бери у Енглеској до Уте Хаген у Америци. Уз њих сам стекла разна драгоцена искуства која сам склопила у неки свој систем. То сам разумела тек кад сам почела да предајем глуму.
- Волела бих да нам кажете нешто о вашим студентима. Да ли се и они премишљају да напусте земљу и започну своје каријере у иностранству ? Шта их мотивише да оду? Да ли им откривате предности и мане играња на страном језику, у различитим културама и једном посве другачијем систему рада?
Глума је једна од најтежих професија да се промени средина. Пре свега због језика. Била сам предложила кад сам дошла да онима који су заинтересовани, могу да помогнем око апликација за европске позоришне пројекте. Није баш било интересовања. Да, наравно да делим своја искуства, „pains and pleasures”. Глумачко присуство на сцени је најважнији елемент. Постоји велика студија Станфорд универзитета шта је то „присуство” глумца. Учествовали су неки од најважнијих позоришних уметника данашњице. Ту је тајна глуме. И она се осети на било ком језику. Бергман је то звао „пупчаном врпцом” између глумца и публике.
Моји студенти би највише волели да овде нађу своје место. Предлагала сам, до сад безуспешно, да свако позориште које је на буџету организује једном годишње аудицију за младе глумце. При томе позориште нема обавезу ни да их прими, ни додели улогу. Али има обавезу да их упозна, и да свако заслужује шансу да покаже шта зна. Било би изненађења.
- Ko су за Вас „јунаци и јунакиње рада свог” ?
Сви они који тешким радом једва преживљавају.
