.jpg)
Prvi program Polifonije pod nazivom New Stages South East - Pisanje je izvođenje održan je u prostorijama Ustanove kulture Parobrod, kao izraz osnovne ideje već pomenutog New Stages South East projekta, a to je da razvije i ojača imaginativne načine pretvaranja teksta iz „komada“ u različite forme performativne interpretacije.
Odmah u uvodnom delu publici su se predstavile glavne organizatorke ovog projekta u Srbiji Sunčica Šido koordinatorka programa, Ana Pejović, koordinatorka programa udruženja OK Obrazovanje i kultura, Jasminka Petrović, spisateljica za decu i mlade, Tanja Šljivar mentorka projekta, Ana Konstantinović, moderatorka radionice i pozorišna rediteljka, Gerhild Štajnbuh, gošća moderatorka i dramska spisateljica, kao i Đorđe Živadinović Grgur jedan od urednika i učesnik u samom programu. Pojedini govornici ovaj program nazvali su „najpolifonijim projektom do sada“ koji se odvija na regionalnom nivou i koji uključuje sedam Goethe-Instituta iz zemalja regiona to su: Bugarska, Rumunija, Grčka, Kipar, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Srbija.
Kada je reč o samim komadima koji se izvode u okviru programa, bitno je istaći da nisu u pitanju gotovi komadi već neka vrsta scenskog čitanja autorskih tekstova kroz koje se izražava različitost u prenošenju tekstualne forme. Ono što je ključno kod ovog programa jeste da su tačke preseka svih komada koji se izvode upravo mladi, izazovi sa kojima se oni susreću, migracije, pandemije i digitalni prostor u kom oni provode vreme. Tanja Šljivar, jedna od mentorki projekta, ukratko je predstavila ove komade. Radi se o pet tekstova, četiri spisateljice i jedan pisac, koji su jedni drugima režirali tekstove iskusivši različite autorske pozicije. Na ovaj način, tvrdi Tanja, reflektuje se konstantna potreba fleksibilnosti umetnika koju neoliberalno društvo od njih iziskuje. U jučerašnjem programu prvo su izvedeni tekst Story not story autorke Irene Parezanović (u režiji Silve Ćapin) i instalacija autorke Hristine Mitić propraćena tekstom Sve najbolje, Insel autora Davida Jakovljevića.
Izvođenje teksta Story not story predstavljeno je u formi kratkog filma koji je publika mogla da pogleda u bioskopskoj sali kulturnog centra. Tekst govori o tri generacije žena, o odrastanju i svetu internet realnosti. Tekst su čitali hrvatski glumci, a ono što je karakteristično za ovo izvođenje jeste što su scene snimane onlajn preko Zoom platforme, dakle, izvođači su fizički bili razdvojeni. Ovaj inovativni način izvođenja i prenošenja pozorišne scene u digitalni svet publici je bio simpatičan, a šaljivi tekst nekoliko puta je naterao publiku na smeh.
Instalacija autorke Hristine Mitić propraćena tekstom Sve najbolje, Insel autora Davida Jakovljevića pokazala je, pak, jedan potpuno drugačiji način na koji bi tekst mogao da bude izveden. U sobi okupanoj crvenim svetlom, postavljeni su na belim stubovima različiti predmeti, ženski odevni predmeti, prazne kese iz MekDonaldsa, mačevi, šeširi, noževi, … Ova instalacija praćena je audio zapisom čitanja teksta koji se najčešće sastoji iz sukcesivnog ponavljanja rečenice „Dobro sam.“ i „Nemoj“. Kako je Tanja opisala temu ovog teksta, radi se o muškarcu pripadniku „opskurne subkulture muškaraca koji se skupljaju na forumima i drugim internet platformama, koji želi da potvrdi narativ o tome da su žene te koje profitiraju od patrijarhata zato što su koristoljubive“. Međutim, glavni lik doživljava transformaciju kada se upoznaje sa muškarcima koji su još ekstremniji u svojim stavovima. Ovakav način izvođenja pokazao je da tekst itekako može da uključi veliki broj čula, te da je definitivno bio najizazovniji za publiku.
Nakon ova dva komada, izveden je tekst Kako biti dobar migrant autorke Divne Stojanov u režiji Irene Parezanović. Tema ovog komada jeste život jednog mladića i jedne devojke koji su odlučili da emigriraju u Nemačku. Teme koje su obrađene su međugeneracijski odnosi, njih i njihovih roditelja, tabu teme poput homoseksualnosti muškarca, ljubavnih problema mladih, poslovi kojima se oni bave, digitalni svet i prenošenje informacija internetom, kao i samo pitanje migracija - da li nam je zaista lepše tamo negde na drugom mestu? Na sceni se direktno vodi sukob između dečka koji zastupa stav da je „maline mogao da bere i u Srbiji“ i devojke koja uporno tvrdi da ih tamo gde su sada mnogo više poštuju jer je sistem uređeniji. Na kraju, dolazi do transformacije njenog lika, ona se razočarava i vraća se nazad u Srbiju, dok muški lik ostaje u Nemačkoj i dobija „posao u struci“.
Scena je postavljena tako da se u pozadini putem projektora pušta tekst koji izgovaraju roditelji koji se smenjuje sa izvođenjem teksta na sceni. I u ovaj vid donekle klasičnog izvođenja teksta uz upotrebu tehnologije, došlo je do inovativnog zaokreta u neophodnosti prisustva glumaca na sceni.
I na kraju, dva poslednja izvođenja tekstova _zvezda_upekla autorke Hristine Mitić u režiji Mine Milošević i Lizistrata autorke Mine Milošević za čije je izvođenje muziku uradila Irena Parezanović.
Govoreći o izvođenju teksta _zvezda_upekla Tanja Šljivar istakla je da je reč o „konglomeratu najrazličitijih tekstualnih izvora od Vikipedije do psiholoških upitnika“. Glavna tema je „unutrašnji svet glavne junakinje koja se zapravo susreće sa intenzivnim mislima i opsesivno-kompulzivnim poremećajem“, a sporedne teme kojima se tekst bavi jesu mediji i digitalna realnost.
O komadu Lizistrata, Tanja je govorila kao o novom feminističkom tejku poznate Aristofanove komedije, čija je glavna tema „pokušaj jedne devojke da osvoji prava na heteroseksualnu vezu u kojoj će seks doći tek ako se ostvare razni uslovi u društvu, a pre svega mir“.
Jučerašnji polifonijski dan završen je razgovorom sa autorima u kom je publika imala prilike da prokomentariše izvođenja, dâ neke svoje komentare i da sa utorima reši sve nedoumice nakon izvođenja, ukoliko ih je bilo.
Poruka koja se iz ovoga može izvući jeste da i u teškim vremenima kada umetnost postaje zanemarena zbog svoje neprofitabilnosti u materijalno centriranim društvima, inovativnost umetnika i umetnica rađa nove načine da oživi i održi svoju profesiju.
