.jpg)
Први програм Полифоније под називом New Stages South East - Писање је извођење одржан је у просторијама Установе културе Пароброд, као израз основне идеје већ поменутог New Stages South East пројекта, а то је да развије и ојача имагинативне начине претварања текста из „комада“ у различите форме перформативне интерпретације.
Одмах у уводном делу публици су се представиле главне организаторке овог пројекта у Србији Сунчица Шидо координаторка програма, Ана Пејовић, координаторка програма удружења ОК Образовање и култура, Јасминка Петровић, списатељица за децу и младе, Тања Шљивар менторка пројекта, Ана Kонстантиновић, модераторка радионице и позоришна редитељка, Герхилд Штајнбух, гошћа модераторка и драмска списатељица, као и Ђорђе Живадиновић Гргур један од уредника и учесник у самом програму. Поједини говорници овај програм назвали су „најполифонијим пројектом до сада“ који се одвија на регионалном нивоу и који укључује седам Goethe-Instituta из земаља региона то су: Бугарска, Румунија, Грчка, Кипар, Хрватска, Босна и Херцеговина и Србија.
Када је реч о самим комадима који се изводе у оквиру програма, битно је истаћи да нису у питању готови комади већ нека врста сценског читања ауторских текстова кроз које се изражава различитост у преношењу текстуалне форме. Оно што је кључно код овог програма јесте да су тачке пресека свих комада који се изводе управо млади, изазови са којима се они сусрећу, миграције, пандемије и дигитални простор у ком они проводе време. Тања Шљивар, једна од менторки пројекта, укратко је представила ове комаде. Ради се о пет текстова, четири списатељице и један писац, који су једни другима режирали текстове искусивши различите ауторске позиције. На овај начин, тврди Тања, рефлектује се константна потреба флексибилности уметника коју неолиберално друштво од њих изискује. У јучерашњем програму прво су изведени текст Story not story ауторке Ирене Парезановић (у режији Силве Ћапин) и инсталација ауторке Христине Митић пропраћена текстом Све најбоље, Инсел аутора Давида Јаковљевића.
Извођење текста Story not story представљено је у форми кратког филма који је публика могла да погледа у биоскопској сали културног центра. Текст говори о три генерације жена, о одрастању и свету интернет реалности. Текст су читали хрватски глумци, а оно што је карактеристично за ово извођење јесте што су сцене снимане онлајн преко Zoom платформе, дакле, извођачи су физички били раздвојени. Овај иновативни начин извођења и преношења позоришне сцене у дигитални свет публици је био симпатичан, а шаљиви текст неколико пута је натерао публику на смех.
Инсталација ауторке Христине Митић пропраћена текстом Све најбоље, Инсел аутора Давида Јаковљевића показала је, пак, један потпуно другачији начин на који би текст могао да буде изведен. У соби окупаној црвеним светлом, постављени су на белим стубовима различити предмети, женски одевни предмети, празне кесе из МекДоналдса, мачеви, шешири, ножеви, … Ова инсталација праћена је аудио записом читања текста који се најчешће састоји из сукцесивног понављања реченице „Добро сам.“ и „Немој“. Како је Тања описала тему овог текста, ради се о мушкарцу припаднику „опскурне субкултуре мушкараца који се скупљају на форумима и другим интернет платформама, који жели да потврди наратив о томе да су жене те које профитирају од патријархата зато што су користољубиве“. Међутим, главни лик доживљава трансформацију када се упознаје са мушкарцима који су још екстремнији у својим ставовима. Овакав начин извођења показао је да текст итекако може да укључи велики број чула, те да је дефинитивно био најизазовнији за публику.
Након ова два комада, изведен је текст Како бити добар мигрант ауторке Дивне Стојанов у режији Ирене Парезановић. Тема овог комада јесте живот једног младића и једне девојке који су одлучили да емигрирају у Немачку. Теме које су обрађене су међугенерацијски односи, њих и њихових родитеља, табу теме попут хомосексуалности мушкарца, љубавних проблема младих, послови којима се они баве, дигитални свет и преношење информација интернетом, као и само питање миграција - да ли нам је заиста лепше тамо негде на другом месту? На сцени се директно води сукоб између дечка који заступа став да је „малине могао да бере и у Србији“ и девојке која упорно тврди да их тамо где су сада много више поштују јер је систем уређенији. На крају, долази до трансформације њеног лика, она се разочарава и враћа се назад у Србију, док мушки лик остаје у Немачкој и добија „посао у струци“.
Сцена је постављена тако да се у позадини путем пројектора пушта текст који изговарају родитељи који се смењује са извођењем текста на сцени. И у овај вид донекле класичног извођења текста уз употребу технологије, дошло је до иновативног заокрета у неопходности присуства глумаца на сцени.
И на крају, два последња извођења текстова _звезда_упекла ауторке Христине Митић у режији Мине Милошевић и Лизистрата ауторке Мине Милошевић за чије је извођење музику урадила Ирена Парезановић.
Говорећи о извођењу текста _звезда_упекла Тања Шљивар истакла је да је реч о „конгломерату најразличитијих текстуалних извора од Википедије до психолошких упитника“. Главна тема је „унутрашњи свет главне јунакиње која се заправо сусреће са интензивним мислима и опсесивно-компулзивним поремећајем“, а споредне теме којима се текст бави јесу медији и дигитална реалност.
О комаду Лизистрата, Тања је говорила као о новом феминистичком тејку познате Аристофанове комедије, чија је главна тема „покушај једне девојке да освоји права на хетеросексуалну везу у којој ће секс доћи тек ако се остваре разни услови у друштву, а пре свега мир“.
Јучерашњи полифонијски дан завршен је разговором са ауторима у ком је публика имала прилике да прокоментарише извођења, дâ неке своје коментаре и да са уторима реши све недоумице након извођења, уколико их је било.
Порука која се из овога може извући јесте да и у тешким временима када уметност постаје занемарена због своје непрофитабилности у материјално центрираним друштвима, иновативност уметника и уметница рађа нове начине да оживи и одржи своју професију.
