„Mlada žena, mala scena, a mala i tema!“ rečenica je kojom je izvođenje ovog komada na neki način započeto i definitivno osnov daljeg toka priče. Tematski, ovaj komad bavi se problemom položaja žena u radu koji se reflektuje i na položaj žena u umetnosti, u ovom slučaju u pozorištu. U izvesnom smislu ova tema i jeste mala, s obzirom na mali broj žena koje pišu i režiraju komade na velikim scenama u beogradskim pozorištima, a do ovih podataka autorke su došle sprovođenjem sopstvenog istraživanja koristeći i kvalitativne i kvantitativne metode.
Pravljenjem analogije između ženskog pitanja i fudbalske utakmice referiše se na izjavu akademika Matije Bećkovića koji je na pitanje novinarke da prokomentariše zašto je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti neverovatno mali broj ženskih članova, on odgovorio da muškarci prosto neke stvari rade bolje od žena dajući kao primer ženski fudbal. Odmah na početku, autorke ovo ističu kao glavni motiv za sprovođenje istraživanja i bavljenje ženskim pitanjem u umetnosti.
Na sceni sasvim opuštena atmosfera, dve prijateljice u razgovoru o svom poslu kao umetnice, egzistencijalni problemi, nepoverenje u kvalitet rada, male mogućnosti za napredovanje usled patrijarhalno uspostavljene hijerarhije u kulturnoj ustanovi zvanoj pozorište, neke su od bitnijih tema kojima se ovaj komad bavi. Ova opuštena atmosfera izvanredno preneta na publiku, uticala je i na interaktivnost iste, pa je publika u velikom broju učestvovala u samom izvođenju.
Koncept same predstave, kako su i autorke u kasnijem razgovoru potvrdile, nije bio da pruži rešenje za ovu vrstu problema već da na umetnički način javno ukaže na njihovo postojanje, ali na izvestan način i na protest i nezadovoljstvo zbog trenutnog stanja samih autorki pojedinačno. Kroz svoje dijaloge i isticanja određenih problema na jedan šaljiv i sarkastičan način, Olga i Maja dolaze do određenih zaključaka o vrednovanju njihovog rada. Nakon svake šaljive scene usledio je video sa prilično ozbiljnim teorijskim objašnjenjem, zašto određeni problem postoji, kako se reprodukuje i održava u društvenim odnosima.
Iz međusobnog odnosa umetnica na sceni jasno su se videla dva, moglo bi se reći najzastupljenija oblika feminizma. Jedan radikalni koji je tumačila Maja kroz razne performanse i divlju energiju, kao i bes koji je usmeravala prema simbolu patrijarhata (silikonskom muškom polnom organu koji je bio jedan od rekvizita na sceni). I drugu stranu usmerenu više ka političkom feminizmu, koji je izražavala Olga, sa manje radikalnim pristupom izraženim kroz razne vrste protesta. Međutim, ove razlike u načinu pokazivanja nezadovoljstva na sceni nikako se ne trebaju tumačiti kao manja i veća doza nezadovoljstva, bes proizišao iz nemoći itekako postoji i na sceni se to genijalnim pristupom dočarava publici.
Na kraju predstave, celina se zaokružuje Olginom odlukom da se vrati „ženskom poslu“, kuvanju, pa je tako publika odgovarajući na pitanja koja je Maja naizmenično postavljala, mogla da siđe na scenu i posluži se palačinkama koje je Olga na licu mesta pekla.
Komadom ovih autorki postavlja se jedno stalno, ali čini se nerešivo pitanje, a to je , ako se tržište rada sastoji iz jednakog broja muškaraca i žena, zašto je onda jedna polovina tog tržišta privilegovanija od druge? Pogodite o kojoj polovini je reč.
