„Млада жена, мала сцена, а мала и тема!“ реченица је којом је извођење овог комада на неки начин започето и дефинитивно основ даљег тока приче. Тематски, овај комад бави се проблемом положаја жена у раду који се рефлектује и на положај жена у уметности, у овом случају у позоришту. У извесном смислу ова тема и јесте мала, с обзиром на мали број жена које пишу и режирају комаде на великим сценама у београдским позориштима, а до ових података ауторке су дошле спровођењем сопственог истраживања користећи и квалитативне и квантитативне методе.
Прављењем аналогије између женског питања и фудбалске утакмице реферише се на изјаву академика Матије Бећковића који је на питање новинарке да прокоментарише зашто је у Српској академији наука и уметности невероватно мали број женских чланова, он одговорио да мушкарци просто неке ствари раде боље од жена дајући као пример женски фудбал. Одмах на почетку, ауторке ово истичу као главни мотив за спровођење истраживања и бављење женским питањем у уметности.
На сцени сасвим опуштена атмосфера, две пријатељице у разговору о свом послу као уметнице, егзистенцијални проблеми, неповерење у квалитет рада, мале могућности за напредовање услед патријархално успостављене хијерархије у културној установи званој позориште, неке су од битнијих тема којима се овај комад бави. Ова опуштена атмосфера изванредно пренета на публику, утицала је и на интерактивност исте, па је публика у великом броју учествовала у самом извођењу.
Концепт саме представе, како су и ауторке у каснијем разговору потврдиле, није био да пружи решење за ову врсту проблема већ да на уметнички начин јавно укаже на њихово постојање, али на известан начин и на протест и незадовољство због тренутног стања самих ауторки појединачно. Кроз своје дијалоге и истицања одређених проблема на један шаљив и саркастичан начин, Олга и Маја долазе до одређених закључака о вредновању њиховог рада. Након сваке шаљиве сцене уследио је видео са прилично озбиљним теоријским објашњењем, зашто одређени проблем постоји, како се репродукује и одржава у друштвеним односима.
Из међусобног односа уметница на сцени јасно су се видела два, могло би се рећи најзаступљенија облика феминизма. Један радикални који је тумачила Маја кроз разне перформансе и дивљу енергију, као и бес који је усмеравала према симболу патријархата (силиконском мушком полном органу који је био један од реквизита на сцени). И другу страну усмерену више ка политичком феминизму, који је изражавала Олга, са мање радикалним приступом израженим кроз разне врсте протеста. Међутим, ове разлике у начину показивања незадовољства на сцени никако се не требају тумачити као мања и већа доза незадовољства, бес произишао из немоћи итекако постоји и на сцени се то генијалним приступом дочарава публици.
На крају представе, целина се заокружује Олгином одлуком да се врати „женском послу“, кувању, па је тако публика одговарајући на питања која је Маја наизменично постављала, могла да сиђе на сцену и послужи се палачинкама које је Олга на лицу места пекла.
Комадом ових ауторки поставља се једно стално, али чини се нерешиво питање, а то је , ако се тржиште рада састоји из једнаког броја мушкараца и жена, зашто је онда једна половина тог тржишта привилегованија од друге? Погодите о којој половини је реч.
