Пар речи са селектором након представе
- Као што сам неколико пута већ рекао, ове две представе су настале из наше свести да није друштвено одговорно да фестивал посветимо питању рада и проблема изазова радних права, трошећи велике јавне новце само на довођење трупа из иностранства. Потребно је да нешто учинимо за локалну сцену, поготово независну, која је највише пропатила у времену пандемије. Тако смо дошли до идеје о ова два копродуценска пројекта. Један смо реализовали са ЈДП-ом, а други са Центром за културну деконтаминацију. Јако ми је драго што су се они десили, и што су били у главном програму, што нису били скрајнути, него су имали равноправни третман као и остале представе. Ја сам их обе вечерас први пут видео. Нисам ишао на пробе, нисам имао времена, нити сам хтео да се мешам, то није мој посао. Подељена су ми мишљења, једном сам представом задовољан, другом мање, али то ћу оставити за себе.
Иван Меденица, уметнички директор Фестивала
Анкета публике
- Забавила сам се, али не ради се о забави. Ради се о суровости која је изванредним језиком Маје Пелевић и Олге Димитријевић вечерас приказана. Суочили смо се са стварношћу која је брутална, као жене пре свега, као жене које раде у култури, али и као свака жена која живи у свету око нас. И мушкарци трпе насиље наравно, али мислим да су Маја Пелевић и Олга Димитријевић неприкосновено храбре, образоване, освешћене, директне жене које се баве питањима која су горућа. Е сад да ли ће револуција уследити или неће, то је питање које остаје. Сјајна представа, међу до сада виђеним на Битефу, није их било пуно, али заиста бих желела да им се укаже признање.
Јелена Илић, глумица
- Јако леп и ведар утисак остављају, веома су талентоване. Ово ми је први пут да их гледам уживо, јако ми се свиђају као перформерке. Јако је весело и револуционарно.
Анастасија Митровић
- Ово је баш оно што очекујем од савремене представе - да сумира и артикулише питања која нас све муче и то кроз форму духовитог, шармантног, реалистичног дијалога самих ауторки на сцени. У овом случају представа са више аспеката поставља питање да ли феминистички активизам кроз театар има икаквог смисла? Да ли може поправити услове рада за жене уметнице или је све што се у том пољу може добити јесте афективна надокнада то јест, лично задовољство. Будући да сам и ја уметница која се бори на пољу визуелне уметности и перформанса са истим проблемима, представа ми је била сасвим јасна и блиска. Оно што се понудило као неки трансформациони ефекат представе је хумор и препознавање у истим невољама. Међутим, остаје питање шта ћемо даље. Да ли да печемо палачинке и да се дружимо у мањој групи истомишљеника и тешимо се критикама оних других и даље наставимо са сведочењем неравноправних услова рада, а ипак, и саме даље доприносимо својим непрестаним уметничким делањем опстанку неолибералног капиталистичког система? Или како Борис Буден предлаже - постанемо намерно неефикасне? Обуставимо сваку уметничку производњу? Мени лично и даље лебди то питање нерешено.
Неда Ковинић, визуелна уметница
- Концептуално ауторке врло вешто полазе од своје примарне, списатељске позиције, да би дошле до ширег проблема - позиције жене у капитализму. Урадиле су одлично истраживање и направиле духовиту представу. Све референце на „велике“ светске и домаће редитеље су изузетно духовите, али заправо су дубоко узнемирујуће. Свет без жена је важан пројекат јер није прескочио никога, сви смо својим искуством и емоцијама уписани у статистике и референце ове представе.
Димитрије Коканов, драматург
