Bitef logs 23.09.

Foto: Jelena Janković

Dragi dnevniče,

Počeo je Bitef! Okej, nije zvanično počeo, bio je to Prolog, ali, kako da ti kažem, ja kad uzmem da čitam drame dok spremam ispit, stranice prologa itekako ubrajam dok sračunavam koliko još ima da se sprema (studentske muke, znam...). Pa i leto je kao ovih dana zvanično gotovo, a mi smo već nedeljama u kaputima. Počeli smo da „čitamo“ što se mene tiče, a ceremonija otvaranja biće šlag na torti.

Nego, da ti kažem dnevniče, mnogo me raduje narednih desetak dana, ali koliko me raduje, toliko sam i nervozna od količine svega što će se desiti u beogradskim pozorištima. Ko će sve to prvo ispratiti, a onda i promisliti? Pa, ja planiram izgleda, zato sam i rešila da ti se obratim. Mnogo razmišljam o tome šta mi pozorište znači i zašto ga toliko volim i definitivno je to onaj momenat posle predstave kada krenu da mi se otvaraju pitanja bez kraja. Ma to može biti i loša predstava, ali gotovo uvek i iz takvih izvučem makar jednu rečenicu koja me tera da razmišljam i istražujem i pokušavam da razumem dal' društvo, dal' svet, ili sebe (Brehte, čuješ li ovo, ponosan li si, pitam?). E, pa kako će u narednom periodu biti puno takvih razmišljanja, rešila sam da ti se obratim, da ih podelim sa tobom  i da se ponadam, potpuno suprotno dnevničkoj praksi, da će neko da gvirne da te pročita, možda se javi  posle toga da nastavimo razmišljanje zajedno.

Pa da počnemo od Prologa: 23. septembar, what a night! Kejti Mičel je sinoć u gradu! Okej, nije fizički, žena odbija da putuje kako bi smanjila svoj karbonski otisak i to je u potpunosti u skladu sa vrednostima za koje se zalaže i na kojima insistira kroz svoj autorski rad; ali i bez rediteljke stigla je njena predstava, pravo iz berlinskog Šaubinea. Šta ti je Bitef... Kejti Mičel, jedna od najvećih rediteljki našeg vremena, vizionarka, umetnica o čijem radu smo i na fakultetu učili... nisam očekivala da ću skoro gledati njenu predstavu, mislila sam: možda, nekad, kad odem u beli svet; kad ono, Bitef doveo svet u Beograd.

Na biciklima. Šalim se, nisu došli iz Nemačke u Beograd na biciklima, ali jesu ih tri devojke vozile u mestu na sceni tokom cele predstave, tako da ih vidimo dok proizvode struju dovoljnu za potrebe izvođenja. To je jedan od načina na koji je ova predstava potpuno samoodrživa i ekološki svesna. Gledala sam biciklistkinje na sceni (uzgred, sjajan trening od sat i po vremena, da i to ne ostane zanemareno!), i razmišljala: da li sam ostavila upaljen bojler kod kuće?! Smejem se evo sama sebi, a i jeste malo smešna ova moja misao, priznaćeš, u ovom trenutku danas kad nas bombarduju energetskom krizom („10% manje trošite i platićete 10% manje“,  tako nešto rekoše). Iskreno, moja misao o bojleru nije bila ni ekološki osvešćena, a nije se ni odnosila na štednju struje na koju nas vladari sveta podstiču, bilo je to potpuno automatski, nasleđeno razmišljanje o večitoj štednji koje je, čini mi se, utkano u samu suštinu ljudi sa ovih prostora, valjda zbog istorije takve kakva nam je. No, toliko je moja misao simbolična u odnosu na predstavu koju smo gledali. Ta dilema kolektivne naspram pojedinačne odgovornosti, da li ja kao pojedinac mogu bilo šta da promenim, da li je svrsishodno da se ja odričem i žrtvujem da bih sačuvala planetu, dok drugi ne rade isto; jel na meni ili je na nama? A onda i to drugo pitanje, zašto radimo stvari: jel zbog kapitala, ili zato što smo svesni njihove suštinske važnosti i zato što volimo svoju Zemlju? Ovde ću se vratiti na bojler i štednju i samo primetiti: lideri sveta ne zovu nas da štedimo struju kad treba smanjiti globalno zagrevanje. Ma, jok! Zovu samo kad je frka za pare.

Između ostalog, i o tome su razgovarale dve naučnice, jedna mlada crna milenijalka (Alina Vimbai Strähler) i starija,  bela, poštovana i povlašćena (Jule Böwe) na sceni u predstvi Nije kraj sveta. E sad, možda sam ja učitala ove epitete koje sam im dala, a neko nije to doživeo baš tako. Na tome se i bazira ceo koncept predstave, na ideji multiverzuma i mnogostrukih istina, potpune relativizovanosti i mogućnosti da svako od nas bira verziju priče kakva mu odgovara. Scene se nižu u repetitivnom maniru i isti događaji između dve žene odigravaju se na različite načine. I to od najbanalnijih situacija - njihovog prvog kontakta i upoznavanja - pa do najvažnijih mogućih razgovora o povlašćenosti i potlačenosti, načinima borbe protiv klimatskih promena, pojedincu i društvu.

Čitav spektar različitih scenarija gledaš, i u jednom trenutku se potpuno zbuniš. Na primer, u jednoj verziji kada starija naučnica pita mlađu šta je ona spremna da uradi za planetu, ona počne da nabraja sve moguće strategije održivog života, od nevožnje automobila do recikliranja i veganstva. I ja onda pomislim: to je to, to je pravi način borbe, zašto ja to već nisam uradila?! A onda u sledećoj verziji, na isto pitanje ona ista odgovara kako nije to njena odgovornost, kako smo svi zajedno kao čovečanstvo krivi, i da je najbolji primer onoga što može da se uradi 2020, pandemija, opšti lockdown, ali i 95% letova manje, i delfini u Bosforu. I ja se onda potpuno zbunim jer pomislim, pa da, i ovo je vrlo logično, šta znači jedan od sto ljudi koji reciklira?!

I tako u nedogled, bezbroj verzija priče koja se tiče i klimatskih promena, kapitalističkog sistema, klasne podele, generacijskih jazova, feminističkih pitanja, prikazano je na sceni, pa ti gledaoče gledaj šta ćeš kad ti se zavrti u glavi. Evo ti neka nova hiperformalizovana postmoderna, pa ti vidi gde ćeš sa njom. Biraj svoju istinu.

A možda ipak i ne. Kejti Mičel pravi na kraju obrt za 180 stepeni i zapravo kaže: ne, istina je samo jedna! Hvala univerzumu… Treći lik na sceni je žena koja drži posmrtni govor (Veronika Bachfischer) na sahrani svoje majke. Sve vreme ona je intermeco između dešavanja među naučnicama, ona se obraća direktno publici u elegičnom maniru, iznosi veštačko cveće, nosi urnu u rukama. Smrt se desila, ali nije baš jasno o čijoj smrti je reč. U multiplim istinama to može biti i jedna ili druga naučnica, i to nam se gotovo do kraja ostavljalo kao izbor, sve dok više nije, kada su se multiverzumi spojili u jedan jedini. Onda je postalo jasno da je mlada, crna, potčinjena milenijalka mrtva. Opredelili smo se konačno za jednu verziju, jer, kako kaže i sam tekst: „ne, ne postoji više istina, istina je samo jedna“. A šta može biti čvršći simbol neporecive istinitosti od smrti. Ako si mrtav, mrtav si, srce više ne kuca, sinapse u mozgu prestaju da rade, nema diskusije. Smrt je apsolutna istina.

Dakle, postoji univerzalna istina. A znaš li šta je ona, dragi dnevniče? Možeš li da naslutiš? Čija je to sahrana zapravo bila? Za koju majku?

Planeta nam umire dnevniče, naša Zemlja. Mi je ubijamo, kolektivno i pojedinačno. Mi smo krivi što „Amazon pobeđuje Amazoniju“, mi smo krivi što živimo u šestom masovnom izumiranju vrsta. Mi, mi, mi. Koliko je to teško razumeti, koliko je preteško prihvatiti odgovornost za nešto za šta uopšte nisi svestan da si kriv? „Besmisleno je pomisliti da jedan ljudski život može da napravi promenu, a opet, može. Uvek je tako", kaže tekst predstave. Okej, možda razumem. Možda? Okej, pokušaću to da internalizujem. Pokušaću?

Evo slušam „Change is gonna come“, kao sinoć u Narodnom pozorištu. Nikad je nisam ovako čula…

It's been a long
A long time coming
But I know a change gonna come
Oh, yes it will

Raspisah se, odoh da proverim jel upaljen bojler.