_the_end_of_the_world_56bitef_(31_of_62).jpg)
Драги дневниче,
Почео је Битеф! Океј, није званично почео, био је то Пролог, али, како да ти кажем, ја кад узмем да читам драме док спремам испит, странице пролога итекако убрајам док срачунавам колико још има да се спрема (студентске муке, знам...). Па и лето је као ових дана званично готово, а ми смо већ недељама у капутима. Почели смо да „читамо“ што се мене тиче, а церемонија отварања биће шлаг на торти.
Него, да ти кажем дневниче, много ме радује наредних десетак дана, али колико ме радује, толико сам и нервозна од количине свега што ће се десити у београдским позориштима. Ко ће све то прво испратити, а онда и промислити? Па, ја планирам изгледа, зато сам и решила да ти се обратим. Много размишљам о томе шта ми позориште значи и зашто га толико волим и дефинитивно је то онај моменат после представе када крену да ми се отварају питања без краја. Ма то може бити и лоша представа, али готово увек и из таквих извучем макар једну реченицу која ме тера да размишљам и истражујем и покушавам да разумем дал' друштво, дал' свет, или себе (Брехте, чујеш ли ово, поносан ли си, питам?). Е, па како ће у наредном периоду бити пуно таквих размишљања, решила сам да ти се обратим, да их поделим са тобом и да се понадам, потпуно супротно дневничкој пракси, да ће неко да гвирне да те прочита, можда се јави после тога да наставимо размишљање заједно.
Па да почнемо од Пролога: 23. септембар, what a night! Кејти Мичел је синоћ у граду! Океј, није физички, жена одбија да путује како би смањила свој карбонски отисак и то је у потпуности у складу са вредностима за које се залаже и на којима инсистира кроз свој ауторски рад; али и без редитељке стигла је њена представа, право из берлинског Шаубинеа. Шта ти је Битеф... Кејти Мичел, једна од највећих редитељки нашег времена, визионарка, уметница о чијем раду смо и на факултету учили... нисам очекивала да ћу скоро гледати њену представу, мислила сам: можда, некад, кад одем у бели свет; кад оно, Битеф довео свет у Београд.
На бициклима. Шалим се, нису дошли из Немачке у Београд на бициклима, али јесу их три девојке возиле у месту на сцени током целе представе, тако да их видимо док производе струју довољну за потребе извођења. То је један од начина на који је ова представа потпуно самоодржива и еколошки свесна. Гледала сам бициклисткиње на сцени (узгред, сјајан тренинг од сат и по времена, да и то не остане занемарено!), и размишљала: да ли сам оставила упаљен бојлер код куће?! Смејем се ево сама себи, а и јесте мало смешна ова моја мисао, признаћеш, у овом тренутку данас кад нас бомбардују енергетском кризом („10% мање трошите и платићете 10% мање“, тако нешто рекоше). Искрено, моја мисао о бојлеру није била ни еколошки освешћена, а није се ни односила на штедњу струје на коју нас владари света подстичу, било је то потпуно аутоматски, наслеђено размишљање о вечитој штедњи које је, чини ми се, уткано у саму суштину људи са ових простора, ваљда због историје такве каква нам је. Но, толико је моја мисао симболична у односу на представу коју смо гледали. Та дилема колективне наспрам појединачне одговорности, да ли ја као појединац могу било шта да променим, да ли је сврсисходно да се ја одричем и жртвујем да бих сачувала планету, док други не раде исто; јел на мени или је на нама? А онда и то друго питање, зашто радимо ствари: јел због капитала, или зато што смо свесни њихове суштинске важности и зато што волимо своју Земљу? Овде ћу се вратити на бојлер и штедњу и само приметити: лидери света не зову нас да штедимо струју кад треба смањити глобално загревање. Ма, јок! Зову само кад је фрка за паре.
Између осталог, и о томе су разговарале две научнице, једна млада црна миленијалка (Alina Vimbai Strähler) и старија, бела, поштована и повлашћена (Jule Böwe) на сцени у предстви Није крај света. Е сад, можда сам ја учитала ове епитете које сам им дала, а неко није то доживео баш тако. На томе се и базира цео концепт представе, на идеји мултиверзума и многоструких истина, потпуне релативизованости и могућности да свако од нас бира верзију приче каква му одговара. Сцене се нижу у репетитивном маниру и исти догађаји између две жене одигравају се на различите начине. И то од најбаналнијих ситуација - њиховог првог контакта и упознавања - па до најважнијих могућих разговора о повлашћености и потлачености, начинима борбе против климатских промена, појединцу и друштву.
Читав спектар различитих сценарија гледаш, и у једном тренутку се потпуно збуниш. На пример, у једној верзији када старија научница пита млађу шта је она спремна да уради за планету, она почне да набраја све могуће стратегије одрживог живота, од невожње аутомобила до рециклирања и веганства. И ја онда помислим: то је то, то је прави начин борбе, зашто ја то већ нисам урадила?! А онда у следећој верзији, на исто питање она иста одговара како није то њена одговорност, како смо сви заједно као човечанство криви, и да је најбољи пример онога што може да се уради 2020, пандемија, општи lockdown, али и 95% летова мање, и делфини у Босфору. И ја се онда потпуно збуним јер помислим, па да, и ово је врло логично, шта значи један од сто људи који рециклира?!
И тако у недоглед, безброј верзија приче која се тиче и климатских промена, капиталистичког система, класне поделе, генерацијских јазова, феминистичких питања, приказано је на сцени, па ти гледаоче гледај шта ћеш кад ти се заврти у глави. Ево ти нека нова хиперформализована постмодерна, па ти види где ћеш са њом. Бирај своју истину.
А можда ипак и не. Кејти Мичел прави на крају обрт за 180 степени и заправо каже: не, истина је само једна! Хвала универзуму… Трећи лик на сцени је жена која држи посмртни говор (Veronika Bachfischer) на сахрани своје мајке. Све време она је интермецо између дешавања међу научницaма, она се обраћа директно публици у елегичном маниру, износи вештачко цвеће, носи урну у рукама. Смрт се десила, али није баш јасно о чијој смрти је реч. У мултиплим истинама то може бити и једна или друга научница, и то нам се готово до краја остављало као избор, све док више није, када су се мултиверзуми спојили у један једини. Онда је постало јасно да је млада, црна, потчињена миленијалка мртва. Определили смо се коначно за једну верзију, јер, како каже и сам текст: „не, не постоји више истина, истина је само једна“. А шта може бити чвршћи симбол непорециве истинитости од смрти. Ако си мртав, мртав си, срце више не куца, синапсе у мозгу престају да раде, нема дискусије. Смрт је апсолутна истина.
Дакле, постоји универзална истина. А знаш ли шта је она, драги дневниче? Можеш ли да наслутиш? Чија је то сахрана заправо била? За коју мајку?
Планета нам умире дневниче, наша Земља. Ми је убијамо, колективно и појединачно. Ми смо криви што „Амазон побеђује Амазонију“, ми смо криви што живимо у шестом масовном изумирању врста. Ми, ми, ми. Колико је то тешко разумети, колико је претешко прихватити одговорност за нешто за шта уопште ниси свестан да си крив? „Бесмислено је помислити да један људски живот може да направи промену, а опет, може. Увек је тако", каже текст представе. Океј, можда разумем. Можда? Океј, покушаћу то да интернализујем. Покушаћу?
Ево слушам „Change is gonna come“, као синоћ у Народном позоришту. Никад је нисам овако чула…
It's been a long
A long time coming
But I know a change gonna come
Oh, yes it will
Расписах се, одох да проверим јел упаљен бојлер.
