Dragi dnevniče,
Sinoć je Marina Davidova svečano otvorila Bitef. Održala je snažan antiratni govor i pozvala nas da pokušamo da čujemo glasove miliona Rusa koji ne podržavaju rat i da razumemo da istinska ljubav prema Rusiji ne znači podržavanje napada na Ukrajinu. Rekla je kako je Rusija 24. februara proglasila rat i sopstvenoj kulturi, a ne samo Ukrajini; kako su brojni umetnici napustili zemlju, a sve institucije savremene umetnosti nestale. Rekla je da je fašizam oduvek bio trijumf mediokriteta. Zaključila je: „nadam se da će ovo biti poslednji rat u Evropi“.
Tek što je počela da govori, u sali se prolomio aplauz. U istom tom trenutku, nekoliko mesta od mene čulo se jedno: „Ua!“. Gospođa je navijački izrazila svoje neslaganje i demonstrativno napustila salu. Govor se nastavio, druga gospođa počela je da odmahuje glavom. Govor se nastavio, treća gospođa rekla je: „preterala je“. Govor se nastavio, ona druga gospođa je iznervirano pitala: „Šta je ovo, otvaranje Bitefa ili politički miting?“
Otvaranje Bitefa, draga gospođo, otvaranje baš onakvo kako treba da izgleda, kakvo mora da bude, malo mi je falilo da joj kažem.
Neću sad da ulazim u detalje govora Davidove, nije mi to tema. Vratiću se samo na zaključak prethodnog dnevničkog zapisa, i ponoviti: istina je jedna, i tačka u kojoj se svi multiverzumi i sva različita razumevanja stvarnosti spajaju je smrt. A u Ukrajini hiljade ljudi umire i tu je kraj, zar ima prostora za diskusiju?! A ko je za to kriv, jedna ili druga strana, potpuno mi je trivijalno jer, kako da ti kažem, dnevniče, krivi su i jedni i drugi; kriva je šačica povlašćenih, moćnih i beskrupuloznih, uglavnom muškaraca, uglavom belih, uglavnom bogatih. Krivi su oni koji nisu prerasli dečije igrice, pa i dalje tripuju indijance i kauboje, partizane i Nemce, Hanibale i Cezare. Mediokriteti trijumfuju, ponoviću šta je rekla Davidova.
Ali izađimo iz konteksta aktuelne teme, nije stvar u tome što se gospođama nije dopao sadržaj govora, njima je zasmetala njegova suština. Zasmetala im je politika u pozorištu, a pogotovo na Bitefu. Kako se to naš najveći festival, naš stub kulture i elitne umetnosti usuđuje da komentariše ono što se dešava oko njega? To je neka uvrnuta percepcija Bitefa kao prostora neke uzvišene avangardne kulture namenjene eliti koja se u tom svom elitizmu i umetničkim visinama iscrpljuje. Da, Bitef jeste oduvek mesto novog pozorišnog izraza, savremenosti, vrhunskog pozorišta, ali on nikada nije bio društveno nem. Od samih početaka te dve njegove dimenzije idu ruku pod ruku i nerazdvojne su.
Ne moramo čak zalaziti ni u istoriju, daj da pogledamo temu ovogodišnjeg festivala, pa prošlogodišnjeg. Šta u temama rada u savremenom svetu i globalne klimatske krize nije politično?! Ljudi izgleda i dalje ne razumeju šta je politika i na šta se sve odnosi (čitaj:sve). Iz toga proizilazi i ona stara, da je umetnost uvek politična, pa i da je odbijanje bavljenjem političkim pitanjima kroz umetnost politička pozicija.
I šta je bila i sinoćna predstava, „Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima", nego umetnički izraz političkih stavova. Sedamnaest igrača i igračica različitih godina, fizičke konstitucije, seksualne orijentacije, boje kože i porekla su dovoljan stejtment sami po sebi, a kamoli dalje produbljivanje teme individualnosti, diskriminacije, društvenih hijerarhija i konstantne neiscrpne borbe protiv svih ovih stvari koja se ponekad čini uzaludnom. Za mene je centralna scena u kojoj igrači dugo dugo marširaju po sceni u različitim formacijama bila jedan od najsnažnijih i najangažovanijih izraza koje sam ikada videla u pozorištu, a oni su samo šetali po pozornici menjajući grupice. Naveo me je da razmišljam o svim našim šetnjama i marševima, od onih na kojima nisam učestvovala jer se nisam ni rodila devedesetih, do ovih novijih u kojima jesam, zaključno sa onim najskorijim od pre nedelju i po dana koji zamalo da se ne desi. E upravo je to razlog što marševi nikada neće prestati. Dok svi ne budemo imali jednaka prava da šetamo, dok svi ne budemo imali jednaka prava, tačka.
I dok ne bude tako, dok ne budemo živeli u idealnom svetu u kome je nebo uvek plavo (ili u ovom trenutku bolje reći u kom je nebo u saglasju sa godišnjim dobom), cvetaju ljubičice, teku med i mleko i nemamo nijednu jedinu brigu kao čovečanstvo, pozorište mora biti hrabro i aktivno ogledalo sveta. Neće ono promeniti svet, prerasla sam te iluzije. Ali hoće nastaviti da ga slika, mašta i projektuje, da bude naša kolektivna podsvest i naš zajednički lakmus.
U suprotnom, šta će nam?
