Драги дневниче,
Синоћ је Марина Давидова свечано отворила Битеф. Одржала је снажан антиратни говор и позвала нас да покушамо да чујемо гласове милиона Руса који не подржавају рат и да разумемо да истинска љубав према Русији не значи подржавање напада на Украјину. Рекла је како је Русија 24. фебруара прогласила рат и сопственој култури, а не само Украјини; како су бројни уметници напустили земљу, а све институције савремене уметности нестале. Рекла је да је фашизам одувек био тријумф медиокритета. Закључила је: „надам се да ће ово бити последњи рат у Европи“.
Тек што је почела да говори, у сали се проломио аплауз. У истом том тренутку, неколико места од мене чуло се једно: „Уа!“. Госпођа је навијачки изразила своје неслагање и демонстративно напустила салу. Говор се наставио, друга госпођа почела је да одмахује главом. Говор се наставио, трећа госпођа рекла је: „претерала је“. Говор се наставио, она друга госпођа је изнервирано питала: „Шта је ово, отварање Битефа или политички митинг?“
Отварање Битефа, драга госпођо, отварање баш онакво како треба да изгледа, какво мора да буде, мало ми је фалило да јој кажем.
Нећу сад да улазим у детаље говора Давидове, није ми то тема. Вратићу се само на закључак претходног дневничког записа, и поновити: истина је једна, и тачка у којој се сви мултиверзуми и сва различита разумевања стварности спајају је смрт. А у Украјини хиљаде људи умире и ту је крај, зар има простора за дискусију?! А ко је за то крив, једна или друга страна, потпуно ми је тривијално јер, како да ти кажем, дневниче, криви су и једни и други; крива је шачица повлашћених, моћних и бескрупулозних, углавном мушкараца, углавом белих, углавном богатих. Криви су они који нису прерасли дечије игрице, па и даље трипују индијанце и каубоје, партизане и Немце, Ханибале и Цезаре. Медиокритети тријумфују, поновићу шта је рекла Давидова.
Али изађимо из контекста актуелне теме, није ствар у томе што се госпођама није допао садржај говора, њима је засметала његова суштина. Засметала им је политика у позоришту, а поготово на Битефу. Како се то наш највећи фестивал, наш стуб културе и елитне уметности усуђује да коментарише оно што се дешава око њега? То је нека уврнута перцепција Битефа као простора неке узвишене авангардне културе намењене елити која се у том свом елитизму и уметничким висинама исцрпљује. Да, Битеф јесте одувек место новог позоришног израза, савремености, врхунског позоришта, али он никада није био друштвено нем. Од самих почетака те две његове димензије иду руку под руку и нераздвојне су.
Не морамо чак залазити ни у историју, дај да погледамо тему овогодишњег фестивала, па прошлогодишњег. Шта у темама рада у савременом свету и глобалне климатске кризе није политично?! Људи изгледа и даље не разумеју шта је политика и на шта се све односи (читај:све). Из тога произилази и она стара, да је уметност увек политична, па и да је одбијање бављењем политичким питањима кроз уметност политичка позиција.
И шта је била и синоћна представа, „Сваки покушај ће се завршити скршеним телима и сломљеним костима", него уметнички израз политичких ставова. Седамнаест играча и играчица различитих година, физичке конституције, сексуалне оријентације, боје коже и порекла су довољан стејтмент сами по себи, а камоли даље продубљивање теме индивидуалности, дискриминације, друштвених хијерархија и константне неисцрпне борбе против свих ових ствари која се понекад чини узалудном. За мене је централна сцена у којој играчи дуго дуго марширају по сцени у различитим формацијама била један од најснажнијих и најангажованијих израза које сам икада видела у позоришту, а они су само шетали по позорници мењајући групице. Навео ме је да размишљам о свим нашим шетњама и маршевима, од оних на којима нисам учествовала јер се нисам ни родила деведесетих, до ових новијих у којима јесам, закључно са оним најскоријим од пре недељу и по дана који замало да се не деси. Е управо је то разлог што маршеви никада неће престати. Док сви не будемо имали једнака права да шетамо, док сви не будемо имали једнака права, тачка.
И док не буде тако, док не будемо живели у идеалном свету у коме је небо увек плаво (или у овом тренутку боље рећи у ком је небо у сагласју са годишњим добом), цветају љубичице, теку мед и млеко и немамо ниједну једину бригу као човечанство, позориште мора бити храбро и активно огледало света. Неће оно променити свет, прерасла сам те илузије. Али хоће наставити да га слика, машта и пројектује, да буде наша колективна подсвест и наш заједнички лакмус.
У супротном, шта ће нам?
