Dragi dnevniče,
Juče dve predstave i nijedan odlazak u pozorište. Prvo se gledao „Gardien Party“ u Istorijskom muzeju, a posle pretpremijera „Dr Auslendera“ na Medicinskom fakultetu.
Mnogo volim kad pozorište izađe van svojih prostora, uvek je uzbudljivo! Kada si u mraku pozorišne sale, osećaš se zaštićeno, nimalo izloženo. Možeš čak i da zaspiš (desilo mi se, jednom). A možeš i da se isplačeš k'o čovek da niko ne vidi (desilo mi se, više puta). Subjektivni osećaj boravka u pozorišnoj sali mi je kao izlaz u alternatinvni univerzum s one strane crne rupe, k'o da je život na neko kratko vreme stao, a i sve je dozvoljeno (na sceni, ne u gledalištu, o, čujte me krickači čipsa u pozorištu).
Napolju, u „pravim“ prostorima nema te privilegije, nema da zaboraviš gde si i vreme nikad ne staje. Uvek si previše svestan svog bivstvovanja u publici i uvek si osetljiviji na ono što se dešava „na sceni”. A uglavnom je to i neka vrsta primenjenog pozorišta, pa ono i samom svojom prirodom provocira ta osećanja. Tako i juče, obe predstave napolju u divljini, i obe dokumentarne. Prvo ispovesti muzejskih čuvara, a posle naših lekara koji su otišli da rade u Nemačku.
Moram priznati, koliko god „Gardien Party“ bio interesantan koncept, a izvođači - čuvari muzeja sa različitih krajeva sveta presimpatični, njihove priče zabavne i potresne, „Dr Auslender“ je utisak dana. Šta da se radi, ipak je to naša priča, ipak ga osećamo, živimo u krajnjem slučaju. Kako se završila predstava, naletela sam na Minu Milošević, koautorku teksta, zagrlila je i čestitala za ovaj poduhvat: dokumentarni materijal koji je nastao u razgovoru sa 13 medicinskih radnika pretvorio se u dramski tekst koji je toliko ostao dosledan i autentičan da nikakva pozorišna sredstva, ni režija, ni gluma, ni svest da smo na predstavi, nisu uspeli da ga teatralizuju, da ga učine manje istinitim. Ja znam te ljude, slušala sam te priče, poznate su mi te sudbine. Svi ih znamo. Ili smo ih i iskusili.
Znaš, dnevniče, čula sam više profesora sa mog faksa kako sebe nazivaju „profesionalnim pisačima preporuka“. Onda sam i videla kako je xy (više od 50) posto moje generacije i smera (molekularne biologije) pokupilo diplomu i otišlo na master tamo negde. Nije isto kao sa medicinarima, oni baš idu tamo na veliko i kao radna snaga, nas kupe još tokom školovanja, ali svejedno, to je to, ljudi odlaze. I ja sam nekad mislila da ću otići, bila sam ubeđena u to. Normalno je da odeš. Uspešan si ako odeš. Svi te ubeđuju da odeš, zašto da propadaš ovde, u ovom (ne)sistemu i nesigurnosti. Svi govore o nekim uređenijim sistemima, o državama u kojima se zna red, u kojima su dobre plate, ljudi zadovoljni, životi sređeni. Svi govore kao da je lako otići i ostaviti sve; biti sam; počinjati ispočetka. Spremaju te da odeš, očekuju to od tebe, podrazumevaju (kao što se za naše lekare podrazumeva da još na studijama uče nemački; tako je simbolično i predstava počela na nemačkom).
Ali šta je stvarno sa svim tim nuspojavama koje uz odlazak idu? Ja stalno kažem, imam jedan život, nisam spremna da ga proživim daleko od ljudi koje volim. Meni je eto do toga, neko ima problem sa jezikom, neko sa kulturom, neko sa klimom, neko sa navikama, sa mentalitetom, a najverovatnije svi sa svime, u različitim razmerama. I onda stavi to na terazije: nus pojave odlaska na jednom tasu, nestabilnost života u zemlji u kojoj si rođen na drugom. Čini mi se da oni koji imaju priliku da vrše ovo vaganje, uglavnom na kraju odu.
Kako im bude, uf, pa treba pogledati „Dr Auslendera”. Pa i ako znaš većinu tih stvari, ako si ih čuo hiljadu puta od hiljadu ovako koncentrisane, još u prostoru u kome se obrazuju svi ti budući koji će otići, ne znam bolju reč od: uf.
