Драги дневниче,
Јуче две представе и ниједан одлазак у позориште. Прво се гледао „Gardien Party“ у Историјском музеју, а после претпремијера „Др Ауслендера“ на Медицинском факултету.
Много волим кад позориште изађе ван својих простора, увек је узбудљиво! Када си у мраку позоришне сале, осећаш се заштићено, нимало изложено. Можеш чак и да заспиш (десило ми се, једном). А можеш и да се исплачеш к'о човек да нико не види (десило ми се, више пута). Субјективни осећај боравка у позоришној сали ми је као излаз у алтернатинвни универзум с оне стране црне рупе, к'о да је живот на неко кратко време стао, а и све је дозвољено (на сцени, не у гледалишту, о, чујте ме крицкачи чипса у позоришту).
Напољу, у „правим“ просторима нема те привилегије, нема да заборавиш где си и време никад не стаје. Увек си превише свестан свог бивствовања у публици и увек си осетљивији на оно што се дешава „на сцени”. А углавном је то и нека врста примењеног позоришта, па оно и самом својом природом провоцира та осећања. Тако и јуче, обе представе напољу у дивљини, и обе документарне. Прво исповести музејских чувара, а после наших лекара који су отишли да раде у Немачку.
Морам признати, колико год „Gardien Party“ био интересантан концепт, а извођачи - чувари музеја са различитих крајева света пресимпатични, њихове приче забавне и потресне, „Др Ауслендер“ је утисак дана. Шта да се ради, ипак је то наша прича, ипак га осећамо, живимо у крајњем случају. Како се завршила представа, налетела сам на Мину Милошевић, коауторку текста, загрлила је и честитала за овај подухват: документарни материјал који је настао у разговору са 13 медицинских радника претворио се у драмски текст који је толико остао доследан и аутентичан да никаква позоришна средства, ни режија, ни глума, ни свест да смо на представи, нису успели да га театрализују, да га учине мање истинитим. Ја знам те људе, слушала сам те приче, познате су ми те судбине. Сви их знамо. Или смо их и искусили.
Знаш, дневниче, чула сам више професора са мог факса како себе називају „професионалним писачима препорука“. Онда сам и видела како је xy (више од 50) посто моје генерације и смера (молекуларне биологије) покупило диплому и отишло на мастер тамо негде. Није исто као са медицинарима, они баш иду тамо на велико и као радна снага, нас купе још током школовања, али свеједно, то је то, људи одлазе. И ја сам некад мислила да ћу отићи, била сам убеђена у то. Нормално је да одеш. Успешан си ако одеш. Сви те убеђују да одеш, зашто да пропадаш овде, у овом (не)систему и несигурности. Сви говоре о неким уређенијим системима, о државама у којима се зна ред, у којима су добре плате, људи задовољни, животи сређени. Сви говоре као да је лако отићи и оставити све; бити сам; почињати испочетка. Спремају те да одеш, очекују то од тебе, подразумевају (као што се за наше лекаре подразумева да још на студијама уче немачки; тако је симболично и представа почела на немачком).
Али шта је стварно са свим тим нуспојавама које уз одлазак иду? Ја стално кажем, имам један живот, нисам спремна да га проживим далеко од људи које волим. Мени је ето до тога, неко има проблем са језиком, неко са културом, неко са климом, неко са навикама, са менталитетом, а највероватније сви са свиме, у различитим размерама. И онда стави то на теразије: нус појаве одласка на једном тасу, нестабилност живота у земљи у којој си рођен на другом. Чини ми се да они који имају прилику да врше ово вагање, углавном на крају оду.
Како им буде, уф, па треба погледати „Др Ауслендера”. Па и ако знаш већину тих ствари, ако си их чуо хиљаду пута од хиљаду овако концентрисане, још у простору у коме се образују сви ти будући који ће отићи, не знам бољу реч од: уф.
