Премиса представе јесте видео игра у којој се наших девет дечијих јунака налази. Убрзо након уласка у игру, бивају упознати са ликом Гласа који им објашњава где се налазе и уверава их да је све у најбољем реду и да су на безбедном. Ова деца су у свом правом животу желела да се више играју у виртуелном него у правом свету, а сада су добила прилику да ураде баш то. Међутим, убрзо након одушевљења због тога где се налазе, деца желе да се врате својим кућама и старим животима, где имају и потешкоћа и обавеза.
Након овог уводног сегмента, деца тј. играчи се налазе на првом нивоу игре. Глас им саопштава да у овом свету нема глади ни жеђи, да је све свима по вољи, нема несрећа ни потешкоћа ни за кога - овај свет је савршен и сви у њему су срећни. Једини начин да се из ове игре изађе јесте да се сваки ниво успешно пређе, али Глас сугерише да деца могу заувек да остану у игри и да уживају, он не жели да га деца напусте. Потом, деца примећују салу пуну публике испред њих и овим њиховим делом започиње први од неколико интерактивних сегмената представе. На сцени смо упознати са првом дилемом: наиме, доводи се у питање појава камера и да ли оне треба да остану у игри ради „дечије безбедности“ како нам каже Глас, или треба да се укину из игре у потпуности јер нарушавају приватност. Публика гласа помоћу два картона, једним зелене а другим црвене боје, и скоро једногласно се одлучује да се камере укину. Због овог система гласања можемо претпоставити да се свако од извођења може одиграти на безброј начина, у зависности од тога за коју опцију се публика одлучи.
На следећем нивоу имамо дискусију о веродостојности медија. На сцени видимо телевизор преко кога добијамо пренос вести у којима се говори како је све у савршеном стању: сви су здрави, нема редова по домовима здравља, на селима је чист ваздух и има здраве хране, у фабрикама све беспрекорно функционише... Овај свет је врста утопије. Деца, међутим, одлучују да ове инфомације провере путем Интернета и откривају да нису истините, да итекако има болести и редова и проблема у свету. Глас се поново одазива и преиспитује зашто је нашим играчима толико тешко да прихвате чињеницу да је ово савршен свет, и зашто они толико желе да живе у несавршеној стварности. Публика поново добија право да искаже своје мишљење по питању тога да ли жели да јој се приказују савршене лажи или несавршена и понекада болна истина. Одабрана је истина.
Следећи ниво обрађује тему људи који су избегли из своје земље и отвара се дискусија на ту тему. На сцени се појављују бића која су на први поглед чудовишног изгледа. Та бића су опсела град, а деца су затечена и дискутују о томе да ли треба да их протерају у свет монструма, у свет из кога су дошли, или пак да им дозволе да остану у њиховом свету. Схватају да постоји језичка баријера и да не могу да се споразумеју са придошлицама. Доводи се у питање да ли ова бића имају права. Глас се поново враћа и помаже нашим играчима, говоривши им да никада не би дозволио да ишта угрози ни њих ни целу игрицу. Решење које Глас пружа јесте то да се око града тј. поља стави метална жица, да се придошлице истерају и да се помоћу жице превенира сваки наредни покушај да се они врате. На сцени се покреће дискусија о томе да ли су ови монструми прави људи, људи који су избегли из земаља где им је било тешко да живе, или су само чудовишна бића. Играчи закључују да зли људи постоје, али да то нема везе са тиме да ли су избеглице или не. Мигранти су избегли из својих земаља јер су им услови за живот били неподношљиви, морали су да преживљавају у току ратова и да праве тешке одлуке како би успели да преживе. Публика сада поново добија прилику да гласа и коначни глас јесте тај да треба дозволити мигрантима да остану у њиховом пољу.
У следећем и претпоследњем нивоу видимо играче који су преморени, и ускоро заједно падају у заједнички сан. Они су у сну лутке. Доводи се у питање да ли лутке знају ко је луткар, питају се како да изађу из игрице, да ли њима све време управља Глас и коначно, да ли је наша слобода само привид. Глас са којим смо упознати се налази у проблему јер више није једини у својој игри, може се рећи да је надгласан од стране и деце и публике. Претпоставља се да је овај Глас некада био у игри са више играча, али да је желео сву моћ за себе и зато је одлучио да остане у игрици где је сам. Уверававши наше играче да ће све бити у реду, свима осим једном играчу одузима гласове. Каже да ако нема гласа, онда нема ни свађе, нема ни лагања, нема проблема. Говори како један глас не може ништа да уради.
Наредни ниво је последњи и упознати смо са кућним љубимцем Гласа који се зове Кербер благостања. Овај монструм има три главе, и свака од њих представља нешто што полако али сигурно уништава нашу планету и наш екосистем. Прва глава је Бургија и служи за бушење драгоцених материјала попут злата, драгог камења и нафте. Сугерише се да ћемо сви ми завршити у рупама које бургија ствара. Друга глава је Црвочеп који пије воду и даје нам енергију и струју. Последња глава је Димњак који, како каже Глас, доказује како у фабрикама има много посла и да је све у реду, каже да је овај димњак само узвичник радости, не коментаришући притом огромну количину издувних гасова које он производи. Деца говоре да ће Кербер уништити све. Можемо рећи да је Кербер метафора за све начине на које велике корпорације полако али сигурно уништавају планету Земљу. Играчи критикују Кербера, што је чудно за Глас, чуди се зашто деци смета ово „благостање“ које им Кербер пружа. Закључује да су деца незахвална.
Још увек само један играч има глас, али се сећа да је публика још увек ту, и да она има гласове. Ово дете, један глас који је сам самцијат остао на сцени, мотивише публику да отера Кербера, да га својим гласовима убију и то успева. Након ове грандиозне победе, сви остали играчи поново добијају своје гласове, и напокон излазе из игрице. Глас се буни јер ће бити сам, а деца му говоре да сада мора да се игра сам.
Ова представа је на један истински иновативан начин приближила дечијој публици врло важне теме за размишљање. Представљен је поредак који говори да како би се ишта добро и лепо дешавало у животу, то са собом носи и захтева и себи супротно - ружно и лоше. Не постоји савршен свет у коме је све у реду, јер се у том свету никада ништа не дешава, досадно је и нема динамичности. Чак и добре ствари које се десе у том савршеном свету не би имале никакав значај, јер нема баланса са лошим дешавањима. Потом, дискутује се о приватности и о томе да свако треба да има право на њу. Деца се уче томе да обавезно воде рачуна о својој приватности. Обрађена је и веома актуелна тема о мигрантима, и деци је на заиста приступачан начин објашњена ова полемика. Овај приступ им је дозволио не само да схвате шта се дешава у свету по овом питању, већ и да имају разумевања и емпатије за људе који су избегли из тешких животних ситуација. Потом се говори о слободи, као и о значају сваког гласа, чак и оних који су у мањем броју. Да на крају представе није остао тај један играч који је позвао публику у помоћ, деца би остала заглављена у игрици. И наравно, говори се о великим еколошким проблемима попут загађења. Овим путем деца су информисана о проблемима која се тичу животне средине и могу да схвате зашто је важно причати о тим проблеима и решити их.
Мноштво тема које су обрађене у овој краткој представи представљају изванредан први корак у едуковању нових генерација о великим животним проблемима. Изузетно је важна форма представе и чињеница што се све дешава у склопу видео игре гарантује да ће деца помно пратити шта се дешава и успут пасивно усвојити прегршт информација о којима ће касније моћи да размишљају и да своја мишљења деле са вршњацима.
Разговор са публиком
Након представе публици је пружена прилика да постави питања о представи и да такође да своје сугестије које теме би могле да се обраде у склопу ове представе за децу. Ова представа у склопу програма Битеф Полифоније представља спој једне партнерске заједничке идеје да једно позориште, као што је мало позориште, једна школа као што је школа „Илија Бирчанин“ и једно уметничко удружење по имену „АпсАрт“ дођу заједно и прођу кроз један процес и да ово буде резултат тог процеса. Редитељка представе позива публику да буду активни грађани. Са публиком је урађена још једна активност где су сви устали, и уз вођство једне младе глумице урадили интерактивну вежбу бројања од 10 до 0 уз периодично подизање леве па десне руке и потом леве па десне ноге. Ова активност утемељује интерактивни дух представе и још једном наглашава важност организованог групног рада. Уследила је дискусија о представи о томе које теме је публика препознала у њој. Резимирају се теме дискусије о мигрантима, о нашим животима, о игрицама. Дискусија о игрицама је свој деци у публици била врло интересантна, и разговор о овој теми је поново укључио коришћење гласовног система који се састоји из два папира различитих боја. Говорило се поново о слободи, а редитељка је вешто водила разговор и навела децу да закључе да је још један фактор који може да угрожава нечију слободу - политика. Резимирана је дискусија о камерама и приватности, говорило се о људима који немају право на гласање и о томе како гласови појединаца некад бивају занемарени. Присутној дечијој публици је такође објашњен процес гласања у најкраћим цртама. Редитељка потом објашњава да се у току процеса стварања ове представе обраћала посебна пажња на заједницу - прво на малу заједницу школе у коју деца иду, па мало веће заједнице насеља, па још мало веће заједнице Земун поља, а дотакли су се и еколошких тема које су обухватале питање заједнице наше земље. Потом је редитељка питала публику о којим проблемима у њиховој заједници (малој или великој) би желели да гледају представу. Једна од сугестија је била та да би се требало бавити темом која би стимулисала децу да проводе више времена у природи него играјући игрице.
Публика је такође добила прилику да постави питања глумцима ове представе. Публику је занимало колико времена је било потребно да се представа спреми и увежба, глумци су рекли око седам месеци. Такође, публика је желела да зна како је настао текст за представу. Једна глумица је објаснила да су на првим пробама само разговарали о својим размишљањима и кроз те разговоре дошло је до креирања текста. Још једно питање је било да ли је ово прво извођење ове представе и глумци су рекли да ово није прво већ друго извођење. Глумце је публика питала да ли имају трему пред сам наступ и одговори су били подељени. Такође, публику је интересовало како се дошло на идеју да представа буде у облику видео игре. Редитељка је објаснила да је и то био део драмског процеса стварања представе. Занимала их је ко је то уствари Глас, и било је неколико одговора који су дошли из публике. Један од одговора је био да је Глас центар видео игре, док је други био да је Глас неки политичар, а такође је речено да и медији могу бити Глас јер нам они говоре шта треба да радимо и шта треба да мислимо. Било је нагађања да је Глас неки човек који је заглављен у Игри, или да је пак он нека врста ауторитета. Глумцима су на крају разговора додељене захвалнице.
