Predstava Frančeske Mari Čvor... u utrobi žonglerke je ,,eksperimentalni haos“, kako ga je i sama autorka nazvala, u kome se ona poigrava sa tradicijom žongliranja zarad čijeg je istraživanja otišla na ostrvo Tonge gde su žene, uprkos opšte prepoznatoj normi, bile žonglerke čija je tehnika poznata kao haiko.
Rušenje konvencije u kojoj su žongleri najčešće muškarci omogućila je Frančeski da se na neobičan način pozabavi pozicijom žene u društvu. Problem je otvorila vrlo specifičnom i dugo ustaljenom tradicijom ženskog žongliranja, ali je na nju nadovezala probleme sa kojima se sve žene suočavaju.
Komad počinje pojašnjenjem plesa koji u nastupu često prati žonglerke - igra uključuje određeni broj pokreta koji se završavaju okretanjem glave napred i osmehom. Odmicanjem nastupa igra se sve više izvitoperava, gubi se sinhronicitet pokreta, muzika usporava i zastaje, sve dok u završnom segmentu predstave Frančeska ne odigra haku, poznatu kao ples kojim vlada stereotipno muška i gruba energija, kojom ona sasvim ovlada poručivši time da i ženska energija može sasvim odgovarati sirovoj prirodi plesa.
Priča se produbljuje uvođenjem hermafroditskog božanstva čiju ulogu na sebe preuzima Mari. Uz pomoć tri žonglerske loptice dočarava prisustvo oba principa u jednom telu. Različitim pozicioniranjem loptica na delove koji se tipično vezuju za muško ili žensko telo, žonglerka skreće pažnju upravo na dualnost čovekove prirode. Dvostrukost se takođe primećuje u njenom smelom i seksualnom ponašanju u trenucima kada želi da prikaže vid feminine energije koji odstupa od uobičajene. Sa druge strane se postavlja kao sramežljiva devojčica koja se stidi svojih pomalo eksplicitnih nastupa čime se potpuno uklapa u društvene konvencije koje nam govore kakva žena treba da bude.
Loptica koju Mari postavlja između nogu se naizgled nalazi u utrobi i predstavlja čvor koji je jedan od glavnih razloga razilaženja i neslaganja između muškaraca i žena. Utroba je od antike shvaćena kao požudan deo tela koji unižava čoveka na nivo njegovih instinkta, ali za žene stomak takođe predstavlja mesto nastanka novog života. Rađanje žene odvaja od muškaraca i zato je ono distinktivna odlika koju samo one imaju. Međutim, mogućnost rađanja ipak ulazi u problematiku slobode izbora o kojoj i Frančeska govori. Odluka da žena nema decu ne kosi se sa njenom prirodom, niti je to čini manje ženom.
Komad je poentiran stavom da šta god žene činile, one svojim postupcima ne umanjuju suštinu svog bića, zato što se koncepti muževnosti i ženstvenosti ne uklapaju u prirodu ljudske duše koja može i treba da žonglira između dve energije koje ne moraju biti suprotne jedna drugoj.
