Представа Франческе Мари Чвор... у утроби жонглерке је ,,експериментални хаос“, како га је и сама ауторка назвала, у коме се она поиграва са традицијом жонглирања зарад чијег је истраживања отишла на острво Тонге где су жене, упркос опште препознатој норми, биле жонглерке чија је техника позната као хаико.
Рушење конвенције у којој су жонглери најчешће мушкарци омогућила је Франчески да се на необичан начин позабави позицијом жене у друштву. Проблем је отворила врло специфичном и дуго устаљеном традицијом женског жонглирања, али је на њу надовезала проблеме са којима се све жене суочавају.
Комад почиње појашњењем плеса који у наступу често прати жонглерке - игра укључује одређени број покрета који се завршавају окретањем главе напред и осмехом. Одмицањем наступа игра се све више извитоперава, губи се синхроницитет покрета, музика успорава и застаје, све док у завршном сегменту представе Франческа не одигра хаку, познату као плес којим влада стереотипно мушка и груба енергија, којом она сасвим овлада поручивши тиме да и женска енергија може сасвим одговарати сировој природи плеса.
Прича се продубљује увођењем хермафродитског божанства чију улогу на себе преузима Мари. Уз помоћ три жонглерске лоптице дочарава присуство оба принципа у једном телу. Различитим позиционирањем лоптица на делове који се типично везују за мушко или женско тело, жонглерка скреће пажњу управо на дуалност човекове природе. Двострукост се такође примећује у њеном смелом и сексуалном понашању у тренуцима када жели да прикаже вид феминине енергије који одступа од уобичајене. Са друге стране се поставља као срамежљива девојчица која се стиди својих помало експлицитних наступа чиме се потпуно уклапа у друштвене конвенције које нам говоре каква жена треба да буде.
Лоптица коју Мари поставља између ногу се наизглед налази у утроби и представља чвор који је један од главних разлога разилажења и неслагања између мушкараца и жена. Утроба је од антике схваћена као пожудан део тела који унижава човека на ниво његових инстинкта, али за жене стомак такође представља место настанка новог живота. Рађање жене одваја од мушкараца и зато је оно дистинктивна одлика коју само оне имају. Међутим, могућност рађања ипак улази у проблематику слободе избора о којој и Франческа говори. Одлука да жена нема децу не коси се са њеном природом, нити је то чини мање женом.
Комад је поентиран ставом да шта год жене чиниле, оне својим поступцима не умањују суштину свог бића, зато што се концепти мужевности и женствености не уклапају у природу људске душе која може и треба да жонглира између две енергије које не морају бити супротне једна другој.
