- Prvo, bilo mi je jako interesantno na početkku kako ste pričali o tome „Šta je cirkus za mene“ pa sam htela da Vas pitam šta je cirkus za Vas?
Za mene je cirkus podrška, igranje, rizik, skok u prazno, kreativnost, borba sa samim sobom, radost i smeh.
- Ova predstava se premijerno odigrala prošle godine, šta se desilo u međuvremenu u toku priprema za ovogodišnji nastup? I kakav je to proces bio?
U međuvremenu nakon premijere ove predstave ja sam se odselila u drugu zamlju tako da je to dosta uticalo na neki ritam cele grupe i u međuvremenu smo imali par igranja, mislim da nam je ovo peto ili šesto igranje. Nalazili smo se u suštini kad možemo i uklapali smo datume kada da igramo i do sada smo igrali u regionu. Ove godine pre igranja imali smo jednu probu juče, imali smo prostor ovde. Imali smo ceo dan probu i danas smo radili neke tehničke stvari. Prvi put smo igrali u drugom šatoru koji ima kružnu publiku, tako da sve zavisi od situacije do situacije. U suštini, s obzirom na to da ne živimo svi u istoj zemlji, često se dešava da imamo jedan ili dva dana za probanje i nakon toga imamo igranje. I igrali smo u različitim prostorima tako da dobar deo tih proba ode na adaptaciju za određeni prostor u kome radimo.
- Što se tiče samog koncepta predstave, kako je došlo do stvaranja cele ove predstave?
Predstava je nastala u saradnji Cirkobalkana festivala odnosno Cirkusfere iz Beograda i Cirkorame iz Hrvatske, francuskog instituta i francuske kompanije Un loup pour l’homme. Oni su u stvari 2019. dolazili ovde sa svojim projektom Ride & Camp i sa svojim predstavama nastupali na festivalu. Nakon toga nastala je ideja da se ta saradnja nastavi i to je isto podržao Francuski institut; tako da je ideja bila da dva umetnika iz te francuske kompanije budu mentori u kretivnom procesu gde bi izvođači bili iz regiona. Prvo smo počeli sa sastancima jer smo imali jednu devojku iz Hrvatske, nas troje iz Srbije, jedan umetnik je baziran u Francuskoj, druga umetnica je bazirana u Španiji, tako da smo krenuli sa onlajn sastancima gde smo u stvari razgovarali o tome koje su trenutne teme koje nas zanimaju, koje se smatraju nekom bazom šta koga interesuje u datom trenutku. I takođe ceo ovaj rad je bio pod uticajem istraživanja kompanije Un loup pour l’homme gde smo mi prošli kroz tu edukaciju kada su oni bili ovde 2019. godine. Tako da je cela ta saradnja bila razmena njihovog istraživanja i pristupa cirkusu, partnerskoj akrobatici (ponajviše se time bave) i onoga što mi radimo, odnosno naše discipline koje su različite vazdušne akrobacije i partnerske akrobacije. I nakon toga smo imali probe, odnosno rezidenciju u Hrvatskoj i u Srbiji gde smo onda ceo taj materijal koji smo prikupljali tokom sastanaka krenuli da prenosimo u salu i onda smo najveći deo predstave postavljali jedno drugom razne igrice i izazove. Tema je bila da jedni druge izazivamo i počelo je iz nekih ličnih priča i ličnih razloga i onda smo u stvari te sve izazove prenosili kroz tu neku fizičku formu i kroz cirkus. Imali smo dosta materijala, neke smo odbacili, neke nismo, zbog nekog narativa koji se gradio, i to je bilo to.
- Koliko vam je vremena trebalo da sve uvežbate?
Mislim da smo mi sve ukupno imali možda osam nedelja, ne mogu stopostotno da tvrdim, ali prva rezidencija nam je bila možda negde u novembru ili decembru i onda nam je u septembru naredne godine bila premijera. Sve to nije bilo u kontinuiranom radu nego smo se nalazili i imali smo ukupno četiri ili pet rezidencija kada smo se nalazili da radimo na po nedelju dana ili deset dana.
Anketa publike
- Baš mi se svidela predstava, strava je. Nekako je počela polako i tiho i onda je krenulo neočekivano brzo.
Jelena Cokulić, dizajner
- Nemam naviku da idem u cirkus, ali mi je ovo bilo odlično. Bilo je impresivno i postojala dobra energija.
Teo Majer, glumac
- Sviđa mi se njena razigranost i što su izmislili razne igre. Imali su vrlo kreativan pristup, ali ritam nije bio baš najbolji po mom mišljenju. Neki delovi su mogli da budu kraći, a neki drugi, opet duži. Ali sam generalno uživao u predstavi. Bilo je živo i pristupačno, mogao sam da se povežem sa izvođačima. Svidelo mi se što su otvoreni i što su pažljivo promišljali svaku tačku. Pa su tako „tornjevi“ bili duhoviti, a potom je naglo postalo vrlo ozbiljno. Momak je zaista dobar akrobata, dopalo mi se što je u podeli i kako sa lakoćom izvodi premete i trikove. Mnogo mi se dopalo što postavljaju sebi izazove sve vreme, kao na primer dvoje aeralista kada su na kraju samo visili jer znam kako je to teško. I što su sebi dopustili i promašaje pred publikom, tako da je to zapravo hrabro. Ohrabruje kada imate atmosferu sa mnogo ljudi koji gledaju a postoji mogućnost da se pogreši. A hoće se jer će na kraju neko pogrešiti, a što je u stvari i normalno. I lepo je što preuzimaju taj rizik. Na kraju, nije greška promašaj. Čak i kada je neko od njih pogrešio, mi smo aplaudirali, promeniki su značenje greške i promašaja. Vrlo sam uživao.
Marton, cirkuski umetnik, kulturni menadžer i organizator
