Kako se suočiti sa našom smrtnosti? Ovo pitanje je večni motiv u književnosti, možemo se setiti bezbroj grčkih heroja koji pokušavaju da se izbore sa smrću, samo da bi shvatili na kraju da je ta borba oduvek bila uzaludna. Ova predstava, međutim, prikazuje drugačiju sliku. Sliku puta kojim jedna žena ide da bi prihvatila, možda čak i zavolela, svoju smrt.
Počinjemo sa potpunim mrakom, Petra polako izlazi na scenu sa izbezumljenim pogledom. Strepi zbog onoga što je čeka. Kako se ona približava publici, smrt se polako spušta i stavlja ruku na njeno rame. Taj prvobitni bliski dodir sa smrću je previše za nju, i ona pada u nesvest. Kad ponovo ustane, počinje dobro poznata borba protiv smrti. Ona beži od smrti, krije se. Kad veruje da je pobegla, silom pomera svoju glavu, lice, u očajnom pokušaju da pokaže samoj sebi da je još živa, da je smrt nije uhvatila. Ali onda sledi nešto neočekivano, Petra pruža ruku smrti.
Prvi pokušaj je nesiguran, oprezan, strah još uvek vlada njom. Ali ona nastavlja, uzima smrt u ruke, grli je, trese se od straha, ali je i dalje grli. Smrt i Petra se polako zbližavaju, rade akrobatske pokrete zajedno, potpuno podražavajući jedno drugo. Prvo nesigurno, a onda opušteno. U toku svega toga, ona pogleda smrt u oči, i strah nestaje. Počinje da prihvata smrt kao deo sebe, deo koji se treba ceniti isto kao i njen život. Smrt i Petra plešu zajedno kao ljubavnici.
Sa prihvatanjem smrti, dolazi i novostečena hrabrost. Pokreti koje Petra izvodi na trapezu su brzi, haotični, naizgled opasni. Publika konstanto drži dah kao da strepe da će pasti, ali ona je potpuno sigurna u svoje pokrete. Koja je svrha straha kad si poptpuno pomiren sa onim što sigurno sledi? Koja je svrha bežati od neizbežnog?
Na kraju se Petra i smrt srdačno razilale, do njihovog ponovnog susreta.
