Како се суочити са нашом смртности? Ово питање је вечни мотив у књижевности, можемо се сетити безброј грчких хероја који покушавају да се изборе са смрћу, само да би схватили на крају да је та борба одувек била узалудна. Ова представа, међутим, приказује другачију слику. Слику пута којим једна жена иде да би прихватила, можда чак и заволела, своју смрт.
Почињемо са потпуним мраком, Петра полако излази на сцену са избезумљеним погледом. Стрепи због онога што је чека. Како се она приближава публици, смрт се полако спушта и ставља руку на њено раме. Тај првобитни блиски додир са смрћу је превише за њу, и она пада у несвест. Кад поново устане, почиње добро позната борба против смрти. Она бежи од смрти, крије се. Кад верује да је побегла, силом помера своју главу, лице, у очајном покушају да покаже самој себи да је још жива, да је смрт није ухватила. Али онда следи нешто неочекивано, Петра пружа руку смрти.
Први покушај је несигуран, опрезан, страх још увек влада њом. Али она наставља, узима смрт у руке, грли је, тресе се од страха, али је и даље грли. Смрт и Петра се полако зближавају, раде акробатске покрете заједно, потпуно подражавајући једно друго. Прво несигурно, а онда опуштено. У току свега тога, она погледа смрт у очи, и страх нестаје. Почиње да прихвата смрт као део себе, део који се треба ценити исто као и њен живот. Смрт и Петра плешу заједно као љубавници.
Са прихватањем смрти, долази и новостечена храброст. Покрети које Петра изводи на трапезу су брзи, хаотични, наизглед опасни. Публика константо држи дах као да стрепе да ће пасти, али она је потпуно сигурна у своје покрете. Која је сврха страха кад си поптпуно помирен са оним што сигурно следи? Која је сврха бежати од неизбежног?
На крају се Петра и смрт срдачно разилале, до њиховог поновног сусрета.
