- Kako je došlo do tvog prvog javnog nastupa?
Moj prvi javni nastup dogodio se još u vrtiću. Znate ono, dečiji maskenbal, e tu sam dobio nagradu za najbolji kostim - kuvara. Taj prvi nastup sam na neki način utkao u svoj rad, što se kao informacija moglo pronaći među fotografijama na prvoj lokaciji (u Hartefakt kući), na kojoj se okupljala publika. Što se tiče mog prvog javnog nastupa on se desio prvobitno na radiju, gde sam kao voditelj sa koleginicom Antoninom Kovačević uređivao i vodio različite emisije u okviru onlajn radija Radioaparat. A onaj, da kažemo, pravi i profesionalni nastup desio se početkom ove godine kada sam prvi put izvodio svoj master rad Dom je tamo gde nam je dobro.
- Znači tako si ušao u priču sa Bitefom?
U priču sa Bitefom sam ušao još 2014, godine preko Hartefakta koji je organizovao letnju školu produkcije. Jelena Knežević, izvršna direktorka Bitef festivala je tada držala prezentaciju o Bitefu i ostavila je svoju vizit kartu u slučaju da neko želi da volontira. Poslao sam prijavu i nikada nisam dobio odgovor od nje. Festival je počeo. Ja sam došao na svečano otvaranje u Narodnom pozorištu, u onaj haos i gužvu na ulazu i poljubio vrata. Ona me je videla na vratima; rekla mi je da je videla moj mejl i pitala zašto je nisam zvao. Tako sam uleteo i sedeo na trećoj galeriji, skoro da sam klečeći gledao predstavu Murmel Murmel i apsolutno se zaljubio u Bitef. Jelena me je sutradan pozvala u kancelariju i rekla da je pogledala moj CV. Istog trenutka dobio sam zadatak da prevodim neki tekst, pokupim glumce iz Rusije koji su te godine gostovali, kao i da kreiram nekoliko Fejsbuk događaja za potrebe pratećeg programa festivala kao i da budem razvodnik u okviru glavnog programa. Tako sam suštinki „upao u mašinuˮ zvanu Bitef festival.
- Šta si sve radio u Bitefu?
Prošao sam sve nivoe pozorišnog menadžmenta. Bio sam razvodnik u Bitef teatru, koordinator razvodnika, bavio se logistikom ulaska publike na velikim predstavama poput Olimpa, bio menadžer službe za goste, producent tj. location manager za predstavu Beograd na daljinski. Što mi je, lično, jedno posebno iskustvo. Obilazio sam sa Štefanom Kegijem različite lokacije po gradu. Upravo to iskustvo, podstaklo me je na razmišljanje o tome kako jedan grad može da bude nešto drugačije. Kako ceo grad može da postane pozornica. Moja predstava se zato odvija na nekoliko različitih lokacija u Beogradu, kako bi publika mogla da doživi i prođe i kroz fizičku promenu prostora grada nakon traume bombardovanja.
- Kako je došlo do saradnje sa Bitefom u kontekstu tvoje predstave?
Na samom početku istraživanja master teze, postavio sam sebi pitanje šta je za mene kuća, a šta dom i tako sam istraživao tu hipotezu na mnogo nivoa; prvo teorijski, pa onda umetnički, a zatim i lično. Ja u Bitefu radim od 2014. godine kako sam već pomenuo. Za svo ovo vreme angažmana, imao sam prilike da pogledam preko dvesta različitih inostranih produkcija i preko petsto i nešto domaćih i regionalnih pozorišnih predstava. Bitef je za mene postao druga kuća. Pozorište je bilo mesto u kome sam hteo da zaokružim priču svoje predstave, Mesto koje nam služi za izgradnju iluzije, ali i kulture sećanja na kolektivnom planu. Na tom se mestu svi osećamo i ponašamo kao jedna porodica. Ne samo da je Bitef teatar, jedna od lokacija na kojem sam izvodio svoj rad, već je to moje iskustvo i odrastanje koje sam imao u Bitefu uticalo na kompletnu izradu rada.
- Kako si došao na ideju za svoju predstavu? Šta te je inspirisalo da razmišljaš o tome šta je dom, a šta kuća?
Dosta kompleksno pitanje. Potrudiću se da dam što jednostavniji odgovor, jer je i sama ideja komplesksna i isprepletena različitim uticajima. Ova predstava, predstavlja finalni korak mog master rada koji sam izvodio u okviru studija na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu na departmanu za arhitekturu i urbanizam, tačnije na odseku za umetnost i dizajn. Čitav proces izrade master rada trajao je skoro godinu dana i podrazumevao je lična, umetnička i teorijska istraživanja tema koje nas lično interesuju i tište.
Pošto već godinama, kao i neki od članova moje porodice, sakupljam različite vrste predmeta, razmišljao sam o toj potrebi za sakupljanjem. Razmišljao sam i istraživao teme poput porodice, kolektivnog identiteta i vezi između tih pojmova. S obzirom na to da se ove studije bave temom scenskog dizajna, prirodno je došlo da sve ove pojmove smestim u jedan prostor - kuću ili dom.
Nakon toga sam krenuo da „kopam“ dublje, da bih se nadovezao na svoju životnu misiju, nastalu na osnovu misli Andreja Tarkovskog. Kako on kaže, parafraziraću, umetnost ne može nikoga ništa da nauči, budući da za četiri hiljade godina čovečanstvo nije ništa naučilo. Umetnost jedino ima mogućnost da, preko potresa i katarze, učini ljudsku dušu prijemčivom za dobro. Shvatio sam da želim da napravim imerzivnu pozorišnu predstavu koja će „protrestiˮ ljude, da krenu da razmišljaju o sebi, o ratovima, ovom gradu, o svojim emocijama i na kraju traumama. Stvari su se dalje slagale same po sebi, a literatura je dolazila kao poručena. Tokom tog procesa naišao sam na teoretirčara Besela van der Kolka i knjigu „The Body Keeps the Score“ koji je razvio teoriju o upisanim kodovima i traumama u našem telu. Kompleksno je da u jednoj rečenici pojasnim dosta opsežnu i široku teoriju ovog naučnika. Poenta je da je svako od nas doživeo neke trenutke i momente koji nesvesno utiču na naše kretanje, na položaj leđa i generalno držanje tela. To može biti neko traumatsko iskustvo, a može biti i obična grdnja roditelja kada smo bili mali. Tokom master studija susreo sam se sa Pozorišnim udruženjem „Letnji bioskop“ koje deluje na Kelebiji. Ovu trupu, između ostalog vodi i moj profesor Deneš Debrei koji sa svojom suprugom Henrijetom Vargom drži različite radionice na temu memorije tela, plesa i pokreta generalno.To iskustvo me je u velikoj meri oblikovalo i shvatio sam da želim da se bavim psihokoreografijom. U kontekstu ove predstave, svi mi smo bili kolektivno koreografisano telo koje je išlo kroz grad i radilo na tome da se potencijalno oslobodi nekog svog davno preododređenog i upisanog koda.
Tokom ovog procesa shvatio sam da je moj „porodični upisani kodˮ i trauma upravo to bežanje od bombardovanja, traganje za domom i traganjem za kućom. Zato sam se i odlučio da ova predstava bude potres i katarza kojom publiku navodim da barem malo oseti naš porodični kod i da svi kao zajednica započnemo da radimo na dekodiranju i isceljenju trauma.
- Da li si neposredno pre prvog nastupa uređivao prostor sa porodicom ili je rekonstrukcija bila duži proces?
Kompletan proces rekonstrukcije trajao je jako dugo. U glavi mi je bilo jasno sećanje na prostore i mirise, pa sam odlučio da sve to mapiram u sebi. Dugo sam sedeo i crtao sve prostore u kojima smo živeli, zapisivao gde se šta nalazi, bez konsultovanja sa roditeljima i fotografijama, oslanjajući se isključivo na moje sećanje.
Moj prvi razgovor sa roditeljima došao je onog trenutka kada sam im rekao da svoj master rad posvećujem našoj porodičnoj priči. I naravno, tako su krenule emotivne priče. Meni je bila dosta uznemirjuća činjenica to što su oni 1999. godine imali dvadeset i pet godina koliko sam ja imao kada sam osmišljavao svoj master rad. Nakon tih prisećanja, sedeli smo zajedno i razgovarali i rekonstruisali naša sećanja o svim prostorima koje smo promenili tokom i nakon bombardovanja. Od tog momenta pa do moje 25. godine promenili smo 17 različitih životnih prostora. Nekako sam iscrtao sve te prostore i zamolio ih da pričamo o tome. To je trajalo više od mesec dana. Svaki drugi dan sam dolazio i crtao prostore koji su nama bili važni porodično. Drago mi je bilo kada sam saznao da su sve stvari tu, sačuvane. Išli smo da ih otpakujemo i sortiramo, pa izvadiš neko ćebence i rasplačeš se, pa pričaš o tome kako je to bilo. Bilo je dosta, kako je rekao Hulio Kortasar, „smejanja i plakanja“.
Kako bi ta rekonstrukcija bila kompletna, a opet ključna za izgradnju mog lika, nedelju dana pre performansa sam pio i jeo sve što smo jeli pre bombardovanja. Za doručak kačamak, za ručak hleb i paštetu, za večeru krompir i sir. Tih dana je u medijima krenula priča o inflaciji, nestašici mleka, rastu cena. Sasvim simbolično, a opet potresno, poklopio se društveni trenutak sa našom rekonstrukcijom sećanja na kraj 90-ih. Tokom te duge rekonstrukcije, nisam rekonstruisao samo kuću u kojoj smo živeli, već sam rekonstruisao ceo naš put koji smo prešli. Sa svojom porodicom sam, dakle, ponovo proživeo manično pakovanje stvari, sedanje u prenatrpana kola, odlazak na plac na Straževici i zatim odlazak do sela gde smo pobegli i pre samog bombardovanja. Krenuli smo da pakujemo sve te stvari. Moj brat je sve vreme ćutao, otac je bio nervozan, a mama se sve vreme tresla iako sam ja njih pripremao na sve to i bio tu sa njima. Vidiš, i sad dok pričam o ovome zanimljivo mi je što sam meni drage ljude video kako proživljavaju nešto što je za njih bilo užasno. Ali sam shvatio da sam na dobrom putu. Nakon tog „rekreiranjaˮ celog puta, otišli smo na prvu lokaciju na kojoj je počinjao događaj. Mi smo dakle kao porodica, ponovo rekonstruisali kuću koja je srušena. Ovo je onaj momenat terapijskog iskustva, koji sam želeo da doživim i sa publikom. Moji roditelji nisu znali kompletnu priču. Mislili su da će se predstava dešavati samo na prvom mestu, a zapravo su taj imerzivni i potpuni doživljaj imali tek nakon što su došli na izvođenje.
- Kako si uspeo da u svoj lik inkorporiraš figuru oca, majke, ali i deteta?
Dugim posmatranjem i proživljavanjem, kako bi rekao Stanislavski. Ja te ljude poznajem i znam njihove postupke, oni su moja porodica. Dug proces rekonstrukcije pomogao mi je da konstruišem likove i zamislim kako su se oni ponašali u to vreme.
Likove svoje porodice sam simplifikovao kroz kostim i radnju. Moj otac je taj koji uvek dočekuje ljude, poželi im dobrodošlicu. Moja majka je isto takva, ali je mirnija i voli da posmatra sa strane. Moram priznati da mi je u inkorporiranju likova dosta pomogao sam prostor ali i kostim, kojim sam „prekrio sebeˮ noseći nešto što liči na ono što su nosili tada.
- Koje je značenje pesama u okviru tvog nastupa?
Tokom pisanja master rada, bio sam pod velikim uticajem zbirke pesama „Trojeˮ u kojoj se nalaze pesme Ivana Tokina, Ognjenke Lakićević i Vladimira Tabaševića. Većina pozorišnih predstava ima neki tekstualni predložak kao osnovu, u mom slučaju tekstualni predložak bile su moje lične misli, stihovi i priče koje sam beležio u dnevniku u periodu od devet meseci. Sve njih sam sakupio i posložio u nešto što po formi izgleda kao pesma, a zapravo je jedan veliki tekst. Tekst sam zatim kao osnovno scensko sredstvo izražavao u drugačijim formatima. Ako si primetila, na prvoj lokaciji to je tekst ,,Sve kuće su iste“ na zidu. U drugom prostoru sam tekst prikazao kroz crtanje kredom po podu, kroz igru „ćorave bake“. U trećem prostoru se na poleđini fotografije nalazio tekst koji govori o mom tadašnjem rođendanu tokom kojeg su padale bombe. U poslednjem prostoru je taj tekst prikazan kroz monolog. Taj poslednji deo je i odgovor na moju hipotezu šta je kuća a šta dom.
- Pošto se ovo izvođenje na Bitef Polifoniji razlikuje od prvog, možeš li da nam kažeš nešto o tom premijernom?
Prvo izvođenje desilo se početkom ove godine, sa simboličnim datumom 2.2.2022. godine. U odnosu na ovo, publika se okupljala u prostoru „Footnote - center for image and text“ a zatim smo odatle kombijem prešli u Art Hab kulu u Cetinjskoj. Nakon toga smo se spustili niz ulicu i sedeli u ,,Poslastičarnici Milica - prijatan ambijent za razgovor“. Poslednji prostor bio je Bitef teatar.
U ovom izvođenju, svi prostori su bili drugačiji. Publika se okupljala u Hartefakt kući, zatim smo se odatle kombijem prevezli u Jugošped (gde se nalazi Žuti atelje koji držim sa prijateljima). Odatle smo peške preko sajma i mostarske petlje, a zatim pored zgrade bivšeg Saveznog MUP-a u Ulici kneza Miloša i Kanadske ambasade došli do restorana Lava nova gde se održava scena rekonstrukcije rođendana. Poslednji prostor u ovom izvođenju bio je prostor Plavog pozorišta, koji se nalazi u jednoj kući. Sasvim simbolično rad je počeo i završio se u nekoj vrsti kuće ili doma, što je, rekao bih, ovom radu dodao jedan novi sloj značenja.
Svi ovi prostori su po svojoj konfiguraciji bili dosta drugačiji, ali su svi oni bili mnogo bliži svim onim prostorima u gradu koji su na neki način bili pogođeni bombarodvanjem.
- Kakvu ulogu ima ples u sklopu priče?
Ples za mene predstavlja neku vrstu oslobađanja. Izlaženja iz sopstvene zone komfora, upravo menjanjem položaja tela. Imaš tu večitu raspravu u izvođačkim umetnostima šta je ples, a šta nije ples. Za mene je ples bilo koji vid pokreta i kretanja, od kretanja u zatvorenom prostoru, hodanja kroz grad - sve je to neki ples. Ples dakle ima vodeću ulogu u predstavi, jer se svi sve vreme krećemo. Ples se dešava na poslednjoj lokaciji i on na neki način sumira moje sećanje na bombardovanje. Kada plešem u poslednjoj sceni, ja se krijem pod crnim velom i tako rekonstruišem sećanje na bombe koje padaju, tako što se obrušavam na kućice za koje su se ljudi vezali. Bez kostima ne bih to mogao. Verovatno bih se rasplakao. Cilj tog plesa je još jedan vid provokacije. Ja fizički uništavam kućice koje je publika nosila tokom cele predstave, uništavam nešto za šta su se oni vezali. Nešto što je krto i od papira, kao i naši životi. Tim činom želeo sam da ljudi shvate da nismo sigurni i da u bilo kom trenutku neko ili nešto nama drago može da nastrada. Složićeš se, vrlo aktuelno.
- Da li smatraš da si u procesu od početka rada na masteru pa do sada dobio nešto na ličnom planu?
Svakako jesam. Mogu slobodno reći da sam se osnažio i da sada na ceo taj period svog života gledam mnogo zrelije. Dakle, lično i porodično zaceljenje mi je bio individualni cilj, ali sam imao ideju o provokaciji koja treba druge da natera da razmišljaju o svojim strahovima i traumama. Naravno, ova provokacija bila je suptilna i protkana, kako ti kažeš, šumom simbola. Zato je svaka lokacija na neki način punkt na kojem se obrađuje i procesuira tema bombardovanja, koje publika proživi sa mnom već na prvoj lokaciji.
Vidiš, pitali su me mnogi zašto su mi kostimi crni i zašto se poslednji segment predstave dešava u mraku. Završavam predstavu mrakom i crnilom, zato što za mene to predstavlja novi početak - u kući ležemo i ustajemo u mraku. Neko će u nekom trenutku upaliti svetlo kakav god da je mrak.
- Koliko su na tebe uticale reakcije publike?
Moram ti priznati da su vrlo snažno uticale. Na izvođenjima koja sam imao do sada, svaki učesnik predstave otvorio mi se i poverio na neki način. Sve te priče su ekstremno lične i jako emotivne. Svaki put sam sa punom pažnjom slušao njihove utiske. Drago mi je što su ljudi osetili potrebu da iskažu i podele ono što osećaju ili ono što im se desilo, jer mislim da je to vrlo važno. Taj čin oslobađanja i reminiscencije lične i kolektivne istorije je nešto čime se bavi i ova predstava. Cilj je tretirati misli kao kognitivne retrospekcije, suočiti se s njihovom vezom s početnim događajem da bi se ublažila bol i preduzeli prvi koraci ka razumevanju traume.
