- Каko је дошло до твог првог јавног наступа?
Мој први јавни наступ догодио се још у вртићу. Знате оно, дечији маскенбал, е ту сам добио награду за најбољи костим - кувара. Тај први наступ сам на неки начин уткао у свој рад, што се као информација могло пронаћи међу фотографијама на првој локацији (у Хартефакт кући), на којој се окупљала публика. Што се тиче мог првог јавног наступа он се десио првобитно на радију, где сам као водитељ са колегиницом Антонином Ковачевић уређивао и водио различите емисије у оквиру онлајн радија Радиоапарат. А онај, да кажемо, прави и професионални наступ десио се почетком ове године када сам први пут изводио свој мастер рад Дом је тамо где нам је добрo.
- Значи тако си ушао у причу са Битефом?
У причу са Битефом сам ушао још 2014, године преко Хартефакта који је организовао летњу школу продукције. Јелена Кнежевић, извршна директорка Битеф фестивала је тада држала презентацију о Битефу и оставила је своју визит карту у случају да неко жели да волонтира. Послао сам пријаву и никада нисам добио одговор од ње. Фестивал је почео. Ја сам дошао на свечано отварање у Народном позоришту, у онај хаос и гужву на улазу и пољубио врата. Она ме је видела на вратима; рекла ми је да је видела мој мејл и питала зашто је нисам звао. Тако сам улетео и седео на трећој галерији, скоро да сам клечећи гледао представу Мурмел Мурмел и апсолутно се заљубио у Битеф. Јелена ме је сутрадан позвала у канцеларију и рекла да је погледала мој CV. Истог тренутка добио сам задатак да преводим неки текст, покупим глумце из Русије који су те године гостовали, као и да креирам неколико Фејсбук догађаја за потребе пратећег програма фестивала као и да будем разводник у оквиру главног програма. Тако сам суштинки „упао у машинуˮ звану Битеф фестивал.
- Шта си све радио у Битефу?
Прошао сам све нивое позоришног менаџмента. Био сам разводник у Битеф театру, координатор разводника, бавио се логистиком уласка публике на великим представама попут Олимпа, био менаџер службе за госте, продуцент тј. location manager за представу Београд на даљински. Што ми је, лично, једно посебно искуство. Обилазио сам са Штефаном Кегијем различите локације по граду. Управо то искуство, подстакло ме је на размишљање о томе како један град може да буде нешто другачије. Како цео град може да постане позорница. Моја представа се зато одвија на неколико различитих локација у Београду, како би публика могла да доживи и прође и кроз физичку промену простора града након трауме бомбардовања.
- Како је дошло до сарадње са Битефом у контексту твоје представе?
На самом почетку истраживања мастер тезе, поставио сам себи питање шта је за мене кућа, а шта дом и тако сам истраживао ту хипотезу на много нивоа; прво теоријски, па онда уметнички, а затим и лично. Ја у Битефу радим од 2014. године како сам већ поменуо. За сво ово време ангажмана, имао сам прилике да погледам преко двеста различитих иностраних продукција и преко петсто и нешто домаћих и регионалних позоришних представа. Битеф је за мене постао друга кућа. Позориште је било место у коме сам хтео да заокружим причу своје представе, Место које нам служи за изградњу илузије, али и културе сећања на колективном плану. На том се месту сви осећамо и понашамо као једна породица. Не само да је Битеф театар, једна од локација на којем сам изводио свој рад, већ је то моје искуство и одрастање које сам имао у Битефу утицало на комплетну израду рада.
- Како си дошао на идеју за своју представу? Шта те је инспирисало да размишљаш о томе шта је дом, а шта кућа?
Доста комплексно питање. Потрудићу се да дам што једноставнији одговор, јер је и сама идеја комплесксна и испреплетена различитим утицајима. Ова представа, представља финални корак мог мастер рада који сам изводио у оквиру студија на Факултету техничких наука у Новом Саду на департману за архитектуру и урбанизам, тачније на одсеку за уметност и дизајн. Читав процес израде мастер рада трајао је скоро годину дана и подразумевао је лична, уметничка и теоријска истраживања тема које нас лично интересују и тиште.
Пошто већ годинама, као и неки од чланова моје породице, сакупљам различите врсте предмета, размишљао сам о тој потреби за сакупљањем. Размишљао сам и истраживао теме попут породице, колективног идентитета и вези између тих појмова. С обзиром на то да се ове студије баве темом сценског дизајна, природно је дошло да све ове појмове сместим у један простор - кућу или дом.
Након тога сам кренуо да „копам“ дубље, да бих се надовезао на своју животну мисију, насталу на основу мисли Андреја Тарковског. Како он каже, парафразираћу, уметност не може никога ништа да научи, будући да за четири хиљаде година човечанство није ништа научило. Уметност једино има могућност да, преко потреса и катарзе, учини људску душу пријемчивом за добро. Схватио сам да желим да направим имерзивну позоришну представу која ће „протрестиˮ људе, да крену да размишљају о себи, о ратовима, овом граду, о својим емоцијама и на крају траумама. Ствари су се даље слагале саме по себи, а литература је долазила као поручена. Током тог процеса наишао сам на теоретирчара Бесела ван дер Колка и књигу „The Body Keeps the Score“ који је развио теорију о уписаним кодовима и траумама у нашем телу. Комплексно је да у једној реченици појасним доста опсежну и широку теорију овог научника. Поента је да је свако од нас доживео неке тренутке и моменте који несвесно утичу на наше кретање, на положај леђа и генерално држање тела. То може бити неко трауматско искуство, а може бити и обична грдња родитеља када смо били мали. Током мастер студија сусрео сам се са Позоришним удружењем „Летњи биоскоп“ које делује на Келебији. Ову трупу, између осталог води и мој професор Денеш Дебреи који са својом супругом Хенријетом Варгом држи различите радионице на тему меморије тела, плеса и покрета генерално.То искуство ме је у великој мери обликовало и схватио сам да желим да се бавим психокореографијом. У контексту ове представе, сви ми смо били колективно кореографисано тело које је ишло кроз град и радило на томе да се потенцијално ослободи неког свог давно преододређеног и уписаног кода.
Током овог процеса схватио сам да је мој „породични уписани кодˮ и траума управо то бежање од бомбардовања, трагање за домом и трагањем за кућом. Зато сам се и одлучио да ова представа буде потрес и катарза којом публику наводим да барем мало осети наш породични код и да сви као заједница започнемо да радимо на декодирању и исцељењу траума.
- Да ли си непосредно пре првог наступа уређивао простор са породицом или је реконструкција била дужи процес?
Комплетан процес реконструкције трајао је јако дуго. У глави ми је било јасно сећање на просторе и мирисе, па сам одлучио да све то мапирам у себи. Дуго сам седео и цртао све просторе у којима смо живели, записивао где се шта налази, без консултовања са родитељима и фотографијама, ослањајући се искључиво на моје сећање.
Мој први разговор са родитељима дошао је оног тренутка када сам им рекао да свој мастер рад посвећујем нашој породичној причи. И наравно, тако су кренуле емотивне приче. Мени је била доста узнемирјућа чињеница то што су они 1999. године имали двадесет и пет година колико сам ја имао када сам осмишљавао свој мастер рад. Након тих присећања, седели смо заједно и разговарали и реконструисали наша сећања о свим просторима које смо променили током и након бомбардовања. Од тог момента па до моје 25. године променили смо 17 различитих животних простора. Некако сам исцртао све те просторе и замолио их да причамо о томе. То је трајало више од месец дана. Сваки други дан сам долазио и цртао просторе који су нама били важни породично. Драго ми је било када сам сазнао да су све ствари ту, сачуване. Ишли смо да их отпакујемо и сортирамо, па извадиш неко ћебенце и расплачеш се, па причаш о томе како је то било. Било је доста, како је рекао Хулио Кортасар, „смејања и плакања“.
Како би та реконструкција била комплетна, а опет кључна за изградњу мог лика, недељу дана пре перформанса сам пио и јео све што смо јели пре бомбардовања. За доручак качамак, за ручак хлеб и паштету, за вечеру кромпир и сир. Тих дана је у медијима кренула прича о инфлацији, несташици млека, расту цена. Сасвим симболично, а опет потресно, поклопио се друштвени тренутак са нашом реконструкцијом сећања на крај 90-их. Током те дуге реконструкције, нисам реконструисао само кућу у којој смо живели, већ сам реконструисао цео наш пут који смо прешли. Са својом породицом сам, дакле, поново проживео манично паковање ствари, седање у пренатрпана кола, одлазак на плац на Стражевици и затим одлазак до села где смо побегли и пре самог бомбардовања. Кренули смо да пакујемо све те ствари. Мој брат је све време ћутао, отац је био нервозан, а мама се све време тресла иако сам ја њих припремао на све то и био ту са њима. Видиш, и сад док причам о овоме занимљиво ми је што сам мени драге људе видео како проживљавају нешто што је за њих било ужасно. Али сам схватио да сам на добром путу. Након тог „рекреирањаˮ целог пута, отишли смо на прву локацију на којој је почињао догађај. Ми смо дакле као породица, поново реконструисали кућу која је срушена. Ово је онај моменат терапијског искуства, који сам желео да доживим и са публиком. Моји родитељи нису знали комплетну причу. Мислили су да ће се представа дешавати само на првом месту, а заправо су тај имерзивни и потпуни доживљај имали тек након што су дошли на извођење.
- Како си успео да у свој лик инкорпорираш фигуру оца, мајке, али и детета?
Дугим посматрањем и проживљавањем, како би рекао Станиславски. Ја те људе познајем и знам њихове поступке, они су моја породица. Дуг процес реконструкције помогао ми је да конструишем ликове и замислим како су се они понашали у то време.
Ликове своје породице сам симплификовао кроз костим и радњу. Мој отац је тај који увек дочекује људе, пожели им добродошлицу. Моја мајка је исто таква, али је мирнија и воли да посматра са стране. Морам признати да ми је у инкорпорирању ликова доста помогао сам простор али и костим, којим сам „прекрио себеˮ носећи нешто што личи на оно што су носили тада.
- Које је значење песама у оквиру твог наступа?
Током писања мастер рада, био сам под великим утицајем збирке песама „Тројеˮ у којој се налазе песме Ивана Токина, Огњенке Лакићевић и Владимира Табашевића. Већина позоришних представа има неки текстуални предложак као основу, у мом случају текстуални предложак биле су моје личне мисли, стихови и приче које сам бележио у дневнику у периоду од девет месеци. Све њих сам сакупио и посложио у нешто што по форми изгледа као песма, а заправо је један велики текст. Текст сам затим као основно сценско средство изражавао у другачијим форматима. Ако си приметила, на првој локацији то је текст ,,Све куће су исте“ на зиду. У другом простору сам текст приказао кроз цртање кредом по поду, кроз игру „ћораве баке“. У трећем простору се на полеђини фотографије налазио текст који говори о мом тадашњем рођендану током којег су падале бомбе. У последњем простору је тај текст приказан кроз монолог. Тај последњи део је и одговор на моју хипотезу шта је кућа а шта дом.
- Пошто се ово извођење на Битеф Полифонији разликује од првог, можеш ли да нам кажеш нешто о том премијерном?
Прво извођење десило се почетком ове године, са симболичним датумом 2.2.2022. године. У односу на ово, публика се окупљала у простору „Footnote - center for image and text“ а затим смо одатле комбијем прешли у Арт Хаб кулу у Цетињској. Након тога смо се спустили низ улицу и седели у ,,Посластичарници Милица - пријатан амбијент за разговор“. Последњи простор био је Битеф театар.
У овом извођењу, сви простори су били другачији. Публика се окупљала у Хартефакт кући, затим смо се одатле комбијем превезли у Југошпед (где се налази Жути атеље који држим са пријатељима). Одатле смо пешке преко сајма и мостарске петље, а затим поред зграде бившег Савезног МУП-а у Улици кнеза Милоша и Канадске амбасаде дошли до ресторана Lava nova где се одржава сцена реконструкције рођендана. Последњи простор у овом извођењу био је простор Плавог позоришта, који се налази у једној кући. Сасвим симболично рад је почео и завршио се у некој врсти куће или дома, што је, рекао бих, овом раду додао један нови слој значења.
Сви ови простори су по својој конфигурацији били доста другачији, али су сви они били много ближи свим оним просторима у граду који су на неки начин били погођени бомбародвањем.
- Какву улогу има плес у склопу приче?
Плес за мене представља неку врсту ослобађања. Излажења из сопствене зоне комфора, управо мењањем положаја тела. Имаш ту вечиту расправу у извођачким уметностима шта је плес, а шта није плес. За мене је плес било који вид покрета и кретања, од кретања у затвореном простору, ходања кроз град - све је то неки плес. Плес дакле има водећу улогу у представи, јер се сви све време крећемо. Плес се дешава на последњој локацији и он на неки начин сумира моје сећање на бомбардовање. Када плешем у последњој сцени, ја се кријем под црним велом и тако реконструишем сећање на бомбе које падају, тако што се обрушавам на кућице за које су се људи везали. Без костима не бих то могао. Вероватно бих се расплакао. Циљ тог плеса је још један вид провокације. Ја физички уништавам кућице које је публика носила током целе представе, уништавам нешто за шта су се они везали. Нешто што је крто и од папира, као и наши животи. Тим чином желео сам да људи схвате да нисмо сигурни и да у било ком тренутку неко или нешто нама драго може да настрада. Сложићеш се, врло актуелно.
- Да ли сматраш да си у процесу од почетка рада на мастеру па до сада добио нешто на личном плану?
Свакако јесам. Могу слободно рећи да сам се оснажио и да сада на цео тај период свог живота гледам много зрелије. Дакле, лично и породично зацељење ми је био индивидуални циљ, али сам имао идеју о провокацији која треба друге да натера да размишљају о својим страховима и траумама. Наравно, ова провокација била је суптилна и проткана, како ти кажеш, шумом симбола. Зато је свака локација на неки начин пункт на којем се обрађује и процесуира тема бомбардовања, које публика проживи са мном већ на првој локацији.
Видиш, питали су ме многи зашто су ми костими црни и зашто се последњи сегмент представе дешава у мраку. Завршавам представу мраком и црнилом, зато што за мене то представља нови почетак - у кући лежемо и устајемо у мраку. Неко ће у неком тренутку упалити светло какав год да је мрак.
- Колико су на тебе утицале реакције публике?
Морам ти признати да су врло снажно утицале. На извођењима која сам имао до сада, сваки учесник представе отворио ми се и поверио на неки начин. Све те приче су екстремно личне и јако емотивне. Сваки пут сам са пуном пажњом слушао њихове утиске. Драго ми је што су људи осетили потребу да искажу и поделе оно што осећају или оно што им се десило, јер мислим да је то врло важно. Тај чин ослобађања и реминисценције личне и колективне историје је нешто чиме се бави и ова представа. Циљ је третирати мисли као когнитивне ретроспекције, суочити се с њиховом везом с почетним догађајем да би се ублажила бол и предузели први кораци ка разумевању трауме.
