- Bojane, iako si trenutno veoma zauet, izuzetno mi je drago što si našao vremena da odgovoriš na naša pitanja za blog ovogodišnjeg Bitefa. Trenutno punom parom radiš na predstavi Dr Auslender (Made for Germany). Pre nego što čujemo nešto više u vezi sa samom predstavom, želela bih da se vratimo malo unazad i podsetim te na tvoje prve korake koje si napravio na našem festivalu. Da li možeš da mi kažeš koja su tvoja najranija sećanja koja te vežu za Bitef?
Najranija sećanja su Hronike Bitefa na TVu. Prvi Bitef koji sam ispratio od početka do kraja je jubilarni 30, 1996. godine kad sam i upisao pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Tada sam imao prilike da vidim predstave Johana Kresnika, Living Teatra, De Complicite i čudesnu argentinsku trupu De la Guarda i još mnoge pozorišne legende, zaista spektakularno izdanje festivala.
- Svedoci smo masovnog odlaska ljudi u inostranstvo. Dosta njih odlazi na studije sa nadom da će tamo uspeti da se kvalitetno zaposle po završetku studija i nastave svoj život daleko od otadžbine. Znamo da si ti završio trogodišnje master studije iz režije u Amsterdamu. Da li si u periodu studiranja bio siguran da ćeš se vratiti u svoju zemlju i nastaviti svoju umetničku praksu, ili je pak bilo kolebanja unutar tebe da sve napustiš i gradiš svoj život i karijeru u inostranstvu? Šta je kod tebe prevagnulo da se vratiš?
Spletom različitih okolnosti moja umetnička praksa je od samog početka bila vezana i za Beograd i za inostranstvo i onda mi nijedan odlazak niti povratak nisu delovali radikalno. Naravno da sam se nosio mislima da odem na duže ili zauvek, ali su uvek planovi za povratak preovladavali.
- Često odlaziš na inostrane rezidencijalne programe na kojima istražuješ i razvijaš nove projekte. Koliko je za tebe važan taj odlazak i koliko kroz ta istraživanja napreduje tvoja umetnička praksa? Gde i na koji način mladi pozorišni umetnici i umetnice iz Srbije mogu da pronađu ovakve programe, šta bi im savetovao odakle da počnu?
Najvažnije za mlade umetnike i umetnice je da osluškuju svoje potrebe i interesovanja i da ih koliko im okolnosti dopuštaju - slede. Da istražuju, da putuju koliko mogu, da razvijaju zdrav kritički stav prema formalnom obrazovanju i umetničkoj sceni i da budu svesni da je uvek nešto izostavljeno iz kanona. Informacije su sad mnogo dostupnije nego pre dvadesetak godina kada sam ja studirao, samo treba pronaći fokus. Ja sam vrlo rano shvatio da me kao mladog umetnika ne zanima mnogo dramski repertoar i sledio sam svaku priliku da se obrazujem i istražujem u pravcu performansa, eksperimentalnog pisanja za scenu i teorije umetnosti i to me je vodilo na razne strane - najpre ka zajedničkim istraživanjima i radovima kroz Teoriju koja Hoda a onda i do saradnje sa evropskim festivalima i institucijama gde eksperimentalni teatar nije osuđen na marginu, kao što na žalost još uvek jeste u Srbiji. Za mene je takođe bila važna saradnja i poznanstvo sa koleginicama i kolegama iz regiona, jer još uvek delimo neki sličan kulturni prostor i formiramo jaku kritičku kulturnu scenu koja vrlo često nedostaje u razvijenom zapadno-evropskom kontekstu.
- Ti se pored pozorišne režije baviš i vizuelnom umetnošću. Kako biraš sredstva koja ćeš koristiti, tj. kako odlučuješ da li će nešto postati pozorišna predstava, performans, film ili pak crtež?
Ja bih rekao da se kroz performans, pozorište i sporadično vizuelnu umetnost, bavim pre svega zajedničkim, deljenim vremenom, pažnjom i prostorom… neke teme je lakše iskomunicirati u institucionalnom okviru a za neke su poželjne i dovoljne fleksibilne, eksperimentalne forme.
- Upravo sam pročitala tekst tvoje nove predstave, čiju premijeru sa nestrpljenjem očekujemo, Dr Auslender (Made for Germany). Na koji način ste prikupljali građu za tekst? Da li je bilo teško pronaći dobrovoljce koji će onako detaljno, otvorenog srca biti spremni da podele svoje najdublje snove, tajne i strahove? Da li su dramaturškinje Mina Milošević i Tanja Šljivar bile te koje su sa njima najviše sarađivale ili je pak sve polazilo od tvoje ideje i koncepta?
Ova predstava je nastala iz osećanja da su priče o migracijama stalno prisutne u našem svakodnevnom životu. U poslednjih pet, šest godina sam ih baš dosta čuo. Kada smo se pripremali za istraživanje imali smo plan da najpre napravimo neku vrstu pilot intervjua sa ljudima koji su nam lako dostupni, koji su iz naše neposredne blizine, pa na osnovu rezultata organizujemo veće fokus grupe i sl. Međutim kada smo Tanja, Mina i moj asistent Luka Jovanov obavili taj prvi krug intervjua, shvatili smo da imamo zaista uzbudljiv sadržaj i da bi svako širenje išlo u domen statistike a to nas nije interesovalo. Tako su naši subjekti ljudi koje poznajemo iz prve ruke ili poznanici, prijatelji našeg najužeg kruga porodice i prijatelja. Sa Tanjom i Minom sam sarađivao od samog početka, a Luka se nešto kasnije pridružio i iako sam ja imao neke jasne ideje i smernice na samom početku, predstava se zaista razvijala u saradnji i dijalogu, i svako od nas je imao neki svoj fokus. Sa Sinišom Ilićem sam se dotakao teme migracija u jednom recentnom zajedničkom radu koji je i poslužio kao osnova za jednu scenu u predstavi, a autorskom timu se pridružuju i Maja Mirković i Biljana Tegeltija koje rade kostim i Marija Balubdžić zadužena za muziku.
- Ranjivost ljudi koji se bore za svoje bolje sutra je nešto što mi je ostavilo najjači utisak nakon pročitanog teksta. Kolektivno nezadovoljstvo se kao senka nadvilo nad protagoniste i oni pokušavaju da se iz toga izvuku. Koliko si optimističan da će se nešto promeniti nakon rada na ovoj predstavi? Da li očekuješ promenu?
Ne treba previše očekivati od pozorišta. Ono može da izvesne teme dovede u fokus, u kako bi Ransijer rekao, raspodelu čulnog u našoj javnosti i to je sve. Nije beznačajno, ali ne može promeniti svet. Ovaj problem nije vezan samo za Srbiju ili region, ili Nemačku, ovo je ustrojstvo sveta u kojem je za visoki standard života jednog malog dela sveta neophodno da drugi, veći deo sveta podnosi žrtve. Ratovi, eksploatacija prirodnih resursa u koje se ubrajaju i ljudi (još od trans-atlantske trgovine robljem), izmeštanje proizvodnje izvan granica, sve su to strategije vladanja u kojem državne granice i zakonska uređenja postavljaju nepojamne, neljudske razlike između dva čoveka, rođena sa jedne i sa druge strane. E kako se takav sistem, takve podele ukidaju, kako se dolazi do neke radikalne jednakosti, ne znam… Istorijski pokret Nesvrstanih je radio na tome, na tome se i dalje radi na raznim nivoima na raznim tačkama zemaljske kugle i voleo bih da verujem da će sve to u jednom trenutku eksplodirati u nešto dobro za sve nas.
- U predstavi taj tekst izvode dve glumice i dva glumca u vrlo specifičnom ambijentu amfiteatra za anatomiju Medicinskog fakulteta u Beogradu. Kakav vam je bio proces rada? Kako su tekle probe? Da li su glumci i glumice mogli lako da se identifikuju sa ispovestima ljudi ? Koliko je tebi lično ova tema bliska i šta te je konkretno navelo da baš sada uradiš predstavu o našim lekarima i medicinskom osoblju kada znamo da nažalost ovaj trend traje već dugi niz godina?
Kao što smo već pomenuli, problem migracija je svuda oko nas, i ima već neki istorijski kontinuitet - od migracija sa sela u grad na čijem emotivnom naboju je sazdana sva istina folk muzike, pa preko čuvenih gastarbajtera, do izbeglištva iniciranog ratovima raspada Jugoslavije, pa do ovih vrlo vidljivih, epskih migracija ljudi sa Bliskog istoka i Afrike koji su postali naši privremeni sugrađani. Svako od nas u neposrednoj blizini ima neku priču o migracijama ako ne i ličnu. To nam je dosta pomoglo u procesu rasklapanja materijala i sklapanja predstave.
- Kome je predstava namenjena i šta joj je cilj? Da li se nadate da ćete možda nekoga odgovoriti od odlaska ili pak podržati da spakuje kofere i diplome?
Pozorište ne bi trebalo da odgovara i nagovara jer je to domen propagande - mi se nadamo da ćemo ovu temu osvetliti sa nekoliko strana i ponuditi lične perspektive o jednom ogromnom globalnom fenomenu. Kao što se glumačka podela i autorski tim prepoznao u mnogim aspektima pripovesti o migracijama - tako ni publici to ne bi trebalo da bude problem. Kako kasnije kanalisati to prepoznavanje, šta ono radi za našu dušu a šta za naše političke i društvene stavove je nešto na šta pozorište ne daje odgovor.
- Sama ideja prostora u kome se izvodi predstava stavlja je u svojevrstan kontekst. To je mesto ideja i snova, mesto gde se ti mladi budući lekari uče i pripremaju za svoj životni poziv a većina njih se po prvi put susreće sa nepodnošljivom realnošću koja ih nagoni da razmišljaju o planu B, tj. o odlasku. Kako je tekla saradnja sa Medicinskim fakultetom, kako ste tamo bili primljeni kada su čuli kojom temom želite da se bavite? Kakve su bile reakcije profesora tih mladih studenata?
Arhitekture gledališta, univerzitetskog amfiteatra i onoga što se zove anatomskim teatrom (za seciranje) su jako bliske a amfiteatar Instituta za anatomiju pruža još brojne asocijacije. Naša saradnja sa Medicinskim fakultetom je odlična a reakcije na predstavu ćemo tek da vidimo. Ovde bih želeo posebno da se zahvalim koleginici Ani Miljanić i Ivanu Medenici koji su svako na svoj način doprineli da dođemo do tog uzbudljivog prostora. Da se na trenutak vratimo na prvo pitanje, moje možda najvažnije sećanje na Bitef jeste igranje predstava izvan pozorišnih sala - to me je kao studenta režije fasciniralo i puno sam čitao i istraživao na tu temu, a neke predstave sam i gledao na neobičnim lokacijama. I možda je ta potraga za drugačijim prostorima i konfiguracijama pozorišta i izvedbe, fizičkog odnosa između publike i izvođenja, nešto što me je najbitnije oblikovalo kao reditelja.
- Saradnja sa našim vizuelnim umetnikom Sinišom Ilićem dominantna je u većini tvojih radova. Kada ste započeli vašu saradnju i koliko ti je važno da imaš ljude sa kojima si već radio u svom timu ?
Siniša i ja se poznajemo još od gimnazije i sarađujemo već 25 godina. Taj kontinuitet saradnje i zajedničkog promišljanja umetnosti je nešto jako dragoceno i nešto što daje posebnu slojevitost kolektivnom procesu. Sličan odnos imam i sa Majom Mirković i Draganom Jovović. Sa većinom saradnika sarađujem dugo, ali isto tako smatram važnim da se autorski i izvođački timovi stalno obnavljaju i stalno upoznaju neke nove umetničke pozicije. Sada prvi put sarađujem sa glumicama Oliverom Guconić i Draganom Varagić, a Željka Maksimovića i Aleksandra Đinđića znam iz ranijih procesa. U poslednjih par godina sprovodimo neku vrstu i mentalnog i institucionalnog eksperimenta i u pozorišnim programima objavljujemo kolektivnu biografiju autorskog a nekad i autorskog i izvođačkog tima. Rad na svakoj predstavi formira po jedan privremeni kolektiv, oni se godinama preklapaju, kombinuju i talože, stvarajući potencijal da iznedre nešto uzbudljivo.
- Dragi Bojane, dođosmo do kraja našeg razgovora. Hvala ti neizmerno što si odvojio svoje dragoceno vreme da popričaš sa nama. Radujemo se vašoj novoj predstavi i sa nestrpljenjem očekujemo reakcije publike koju ćemo svakako osluškivati tokom premijere i preneti deliće atmosfere na našem blogu. Da podsetimo naše čitaoce, publika će i nakon premijernog izvođenja na Bitefu ovu predstavu moći da gleda u amfiteatru Medicinskog fakulteta u Beogradu.
