- Бојане, иако си тренутно веома заует, изузетно ми је драго што си нашао времена да одговориш на наша питања за блог овогодишњег Битефа. Тренутно пуном паром радиш на представи Др Ауслендер (Made for Germany). Пре него што чујемо нешто више у вези са самом представом, желела бих да се вратимо мало уназад и подсетим те на твоје прве кораке које си направио на нашем фестивалу. Да ли можеш да ми кажеш која су твоја најранија сећања која те вежу за Битеф?
Најранија сећања су Хронике Битефа на ТВу. Први Битеф који сам испратио од почетка до краја је јубиларни 30, 1996. године кад сам и уписао позоришну режију на Факултету драмских уметности. Тада сам имао прилике да видим представе Јохана Кресника, Ливинг Театрa, De Complicite и чудесну аргентинску трупу Де ла Гуарда и још многе позоришне легенде, заиста спектакуларно издање фестивала.
- Сведоци смо масовног одласка људи у иностранство. Доста њих одлази на студије са надом да ће тамо успети да се квалитетно запосле по завршетку студија и наставе свој живот далеко од отаџбине. Знамо да си ти завршио трогодишње мастер студије из режије у Амстердаму. Да ли си у периоду студирања био сигуран да ћеш се вратити у своју земљу и наставити своју уметничку праксу, или је пак било колебања унутар тебе да све напустиш и градиш свој живот и каријеру у иностранству? Шта је код тебе превагнуло да се вратиш?
Сплетом различитих околности моја уметничка пракса је од самог почетка била везана и за Београд и за иностранство и онда ми ниједан одлазак нити повратак нису деловали радикално. Наравно да сам се носио мислима да одем на дуже или заувек, али су увек планови за повратак преовладавали.
- Често одлазиш на иностране резиденцијалне програме на којима истражујеш и развијаш нове пројекте. Колико је за тебе важан тај одлазак и колико кроз та истраживања напредује твоја уметничка пракса? Где и на који начин млади позоришни уметници и уметнице из Србије могу да пронађу овакве програме, шта би им саветовао одакле да почну?
Најважније за младе уметнике и уметнице је да ослушкују своје потребе и интересовања и да их колико им околности допуштају - следе. Да истражују, да путују колико могу, да развијају здрав критички став према формалном образовању и уметничкој сцени и да буду свесни да је увек нешто изостављено из канона. Информације су сад много доступније него пре двадесетак година када сам ја студирао, само треба пронаћи фокус. Ја сам врло рано схватио да ме као младог уметника не занима много драмски репертоар и следио сам сваку прилику да се образујем и истражујем у правцу перформанса, експерименталног писања за сцену и теорије уметности и то ме је водило на разне стране - најпре ка заједничким истраживањима и радовима кроз Теорију која Хода а онда и до сарадње са европским фестивалима и институцијама где експериментални театар није осуђен на маргину, као што на жалост још увек јесте у Србији. За мене је такође била важна сарадња и познанство са колегиницама и колегама из региона, јер још увек делимо неки сличан културни простор и формирамо јаку критичку културну сцену која врло често недостаје у развијеном западно-европском контексту.
- Ти се поред позоришне режије бавиш и визуелном уметношћу. Како бираш средства која ћеш користити, тј. како одлучујеш да ли ће нешто постати позоришна представа, перформанс, филм или пак цртеж?
Ја бих рекао да се кроз перформанс, позориште и спорадично визуелну уметност, бавим пре свега заједничким, дељеним временом, пажњом и простором… неке теме је лакше искомуницирати у институционалном оквиру а за неке су пожељне и довољне флексибилне, експерименталне форме.
- Управо сам прочитала текст твоје нове представе, чију премијеру са нестрпљењем очекујемо, Др Ауслендер (Made for Germany). На који начин сте прикупљали грађу за текст? Да ли је било тешко пронаћи добровољце који ће онако детаљно, отвореног срца бити спремни да поделе своје најдубље снове, тајне и страхове? Да ли су драматуршкиње Мина Милошевић и Тања Шљивар биле те које су са њима највише сарађивале или је пак све полазило од твоје идеје и концепта?
Ова представа је настала из осећања да су приче о миграцијама стално присутне у нашем свакодневном животу. У последњих пет, шест година сам их баш доста чуо. Када смо се припремали за истраживање имали смо план да најпре направимо неку врсту пилот интервјуа са људима који су нам лако доступни, који су из наше непосредне близине, па на основу резултата организујемо веће фокус групе и сл. Међутим када смо Тања, Мина и мој асистент Лука Јованов обавили тај први круг интервјуа, схватили смо да имамо заиста узбудљив садржај и да би свако ширење ишло у домен статистике а то нас није интересовало. Тако су наши субјекти људи које познајемо из прве руке или познаници, пријатељи нашег најужег круга породице и пријатеља. Са Тањом и Мином сам сарађивао од самог почетка, а Лука се нешто касније придружио и иако сам ја имао неке јасне идеје и смернице на самом почетку, представа се заиста развијала у сарадњи и дијалогу, и свако од нас је имао неки свој фокус. Са Синишом Илићем сам се дотакао теме миграција у једном рецентном заједничком раду који је и послужио као основа за једну сцену у представи, а ауторском тиму се придружују и Маја Мирковић и Биљана Тегелтија које раде костим и Марија Балубџић задужена за музику.
- Рањивост људи који се боре за своје боље сутра је нешто што ми је оставило најјачи утисак након прочитаног текста. Колективно незадовољство се као сенка надвило над протагонисте и они покушавају да се из тога извуку. Колико си оптимистичан да ће се нешто променити након рада на овој представи? Да ли очекујеш промену?
Не треба превише очекивати од позоришта. Оно може да извесне теме доведе у фокус, у како би Рансијер рекао, расподелу чулног у нашој јавности и то је све. Није безначајно, али не може променити свет. Овај проблем није везан само за Србију или регион, или Немачку, ово је устројство света у којем је за високи стандард живота једног малог дела света неопходно да други, већи део света подноси жртве. Ратови, експлоатација природних ресурса у које се убрајају и људи (још од транс-атлантске трговине робљем), измештање производње изван граница, све су то стратегије владања у којем државне границе и законска уређења постављају непојамне, нељудске разлике између два човека, рођена са једне и са друге стране. Е како се такав систем, такве поделе укидају, како се долази до неке радикалне једнакости, не знам… Историјски покрет Несврстаних је радио на томе, на томе се и даље ради на разним нивоима на разним тачкама земаљске кугле и волео бих да верујем да ће све то у једном тренутку експлодирати у нешто добро за све нас.
- У представи тај текст изводе две глумице и два глумца у врло специфичном амбијенту амфитеатра за анатомију Медицинског факултета у Београду. Какав вам је био процес рада? Како су текле пробе? Да ли су глумци и глумице могли лако да се идентификују са исповестима људи ? Колико је теби лично ова тема блиска и шта те је конкретно навело да баш сада урадиш представу о нашим лекарима и медицинском особљу када знамо да нажалост овај тренд траје већ дуги низ година?
Као што смо већ поменули, проблем миграција је свуда око нас, и има већ неки историјски континуитет - од миграција са села у град на чијем емотивном набоју је саздана сва истина фолк музике, па преко чувених гастарбајтера, до избеглиштва иницираног ратовима распада Југославије, па до ових врло видљивих, епских миграција људи са Блиског истока и Африке који су постали наши привремени суграђани. Свако од нас у непосредној близини има неку причу о миграцијама ако не и личну. То нам је доста помогло у процесу расклапања материјала и склапања представе.
- Коме је представа намењена и шта јој је циљ? Да ли се надате да ћете можда некога одговорити од одласка или пак подржати да спакује кофере и дипломе?
Позориште не би требало да одговара и наговара јер је то домен пропаганде - ми се надамо да ћемо ову тему осветлити са неколико страна и понудити личне перспективе о једном огромном глобалном феномену. Као што се глумачка подела и ауторски тим препознао у многим аспектима приповести о миграцијама - тако ни публици то не би требало да буде проблем. Како касније каналисати то препознавање, шта оно ради за нашу душу а шта за наше политичке и друштвене ставове је нешто на шта позориште не даје одговор.
- Сама идеја простора у коме се изводи представа ставља је у својеврстан контекст. То је место идеја и снова, место где се ти млади будући лекари уче и припремају за свој животни позив а већина њих се по први пут сусреће са неподношљивом реалношћу која их нагони да размишљају о плану Б, тј. о одласку. Како је текла сарадња са Медицинским факултетом, како сте тамо били примљени када су чули којом темом желите да се бавите? Какве су биле реакције професора тих младих студената?
Архитектуре гледалишта, универзитетског амфитеатра и онога што се зове анатомским театром (за сецирање) су јако блиске а амфитеатар Института за анатомију пружа још бројне асоцијације. Наша сарадња са Медицинским факултетом је одлична а реакције на представу ћемо тек да видимо. Овде бих желео посебно да се захвалим колегиници Ани Миљанић и Ивану Меденици који су свако на свој начин допринели да дођемо до тог узбудљивог простора. Да се на тренутак вратимо на прво питање, моје можда најважније сећање на Битеф јесте играње представа изван позоришних сала - то ме је као студента режије фасцинирало и пуно сам читао и истраживао на ту тему, а неке представе сам и гледао на необичним локацијама. И можда је та потрага за другачијим просторима и конфигурацијама позоришта и изведбе, физичког односа између публике и извођења, нешто што ме је најбитније обликовало као редитеља.
- Сарадња са нашим визуелним уметником Синишом Илићем доминантна је у већини твојих радова. Када сте започели вашу сарадњу и колико ти је важно да имаш људе са којима си већ радио у свом тиму ?
Синиша и ја се познајемо још од гимназије и сарађујемо већ 25 година. Тај континуитет сарадње и заједничког промишљања уметности је нешто јако драгоцено и нешто што даје посебну слојевитост колективном процесу. Сличан однос имам и са Мајом Мирковић и Драганом Јововић. Са већином сарадника сарађујем дуго, али исто тако сматрам важним да се ауторски и извођачки тимови стално обнављају и стално упознају неке нове уметничке позиције. Сада први пут сарађујем са глумицама Оливером Гуцонић и Драганом Варагић, а Жељка Максимовића и Александра Ђинђића знам из ранијих процеса. У последњих пар година спроводимо неку врсту и менталног и институционалног експеримента и у позоришним програмима објављујемо колективну биографију ауторског а некад и ауторског и извођачког тима. Рад на свакој представи формира по један привремени колектив, они се годинама преклапају, комбинују и таложе, стварајући потенцијал да изнедре нешто узбудљиво.
- Драги Бојане, дођосмо до краја нашег разговора. Хвала ти неизмерно што си одвојио своје драгоцено време да попричаш са нама. Радујемо се вашој новој представи и са нестрпљењем очекујемо реакције публике коју ћемо свакако ослушкивати током премијере и пренети делиће атмосфере на нашем блогу. Да подсетимо наше читаоце, публика ће и након премијерног извођења на Битефу ову представу моћи да гледа у амфитеатру Медицинског факултета у Београду.
