- Dobar dan, Đulijo, drago mi je što smo se upoznali. Čestitam na predivnoj predstavi! Kakvi su vam utisci od večeras?
Večeras je bila dobra predstava. Prvo izvođenje u Beogradu bilo je malo teže, zbog niske temperature, bio je prvi dan jeseni i hladno, a mi smo tek bili stigli iz Španije, a pre toga smo je izvodili četrdesetak, pedesetak puta širom Evrope, tokom leta, dok je bilo vruće. Zato nam je isprva bilo pomalo šokantno što smo najpre morali da se zagrevamo, nismo bili spremni, morali smo da zagrejemo tela kako ne bi bila smrznuta i kruta. Ali sinoć i večeras bilo je bolje, bilo je toplije, a mi smo se privikli, bili smo bolje pripremljeni.
- Tokom večerašnjeg izvođenja čulo se mnogo smeha i komentara u publici, naročito među decom, kojoj se, izgleda, predstava veoma dopada. Takođe, postoji i izvesna komunikacija između izvođača i publike, nekoliko puta tokom predstave.
Publika je večeras bila divna. Ove godine imali smo veliku evropsku turneju, prvo smo nastupali u Italiji, a zatim i širom Evrope, a reakcije publike se zaista razlikuju od zemlje do zemlje. Ovde više liče na reakcije u Italiji i Španiji. Mesec dana smo proveli u Belgiji i tamo je zbilja drugačije jer tamo nema ovoliko reakcija tokom trajanja predstave, ali na kraju kao da se dogodi eksplozija, dok se tokom izvođenja osećate čudno, sve je tiho, pristojno, niko ne koristi mobilni telefon, niko se ne smeje, deca ne pričaju, to je sve neobično za ovu vrstu predstave. Ovde je skoro kao u Italiji, nama se to više sviđa, publika je više prijateljski nastrojena.
- Šta možete da mi kažete o Magdaklanu i vašem odnosu unutar trupe? Kao što smo večeras videli, imate potpuno poverenje jedni u druge.
Mi smo italijanska cirkuska trupa, postojimo već 10 godina, s ovom cirkuskom šatrom. Blisko sarađujemo, imamo snažan odnos. To je tako u cirkusu, ne radite sami, uvek radite s drugima. Naravno, mnogo se trenira, a tokom tog treninga razvija se i povezanost. Morate da verujete jedni drugima kako biste radili sve što mi ovde radimo. Magdaklan je kao porodica. Boravimo zajedno po 7, 8, 9 meseci zaredom, u prikolicama i kamionima. Nije to samo predstava, to je način života. Takva energija, sinergija grupe, stvara se i kroz sve drugo što radite - putovanje, probleme, dobre stvari, provod, buđenje ujutru, zagrevanje…
- Koji su izazovi rada u cirkusu u ovo vreme društvene krize?
Moglo bi da se kaže da smo mi u ovoj situaciji manje više imali sreće. Naravno da nas sve to pogađa, ali mi možemo da se izdignemo iznad toga, radimo svoj posao. Kad je nastupio kovid, morali smo da budemo zatvoreni u kućama, ali posle nekoliko meseci, iako još nismo mogli da izvodimo predstavu, mogli smo slobodno da se krećemo, svi smo se okupili u jednoj kući na selu u Italiji, podigli smo šatru i tamo proveli nekoliko meseci, imali smo sastanke, razgovarali o prošlosti, budućnosti, trupi. Imali smo i probe, kao i istraživanja cirkuske umetnosti. Zapravo smo jako uživali u ovom periodu. Lep je to život, kao što sam već rekao, ali takođe i pun izazova, voziš, dižeš šatru, nastupaš, tako da ne ostaje mnogo slobodnog vremena. Kao i svima, i nama je vreme kovida bila prilika da zastanemo i razmislimo o onome što radimo i šta želimo da radimo. Posle toga, radili smo velike evropske projekte, imali evropsku turneju…
- Ova predstava nije samo akrobatski nastup, po sredi je ceo paket. Muzika i svetlo su vrlo značajan faktor, oni prenose emociju i mnogo doprinose celokupnom iskustvu.
Za nas je predstava ono što nastane kad se sve spoji - muzika, svetlo, kostimi, scenografija, akrobatika i akrobate i akrobatkinje. Radimo zajedno, probamo i stvaramo zajedno i, naravno, muzika jeste veliki i važan deo predstave, doprinosi tome da predstava dobije boju i emociju. Hemisfera je predstava koja postoji već četiri godine, ali uz dvogodišnju pauzu zbog kovida, tako da je ovo treća godina da je zapravo izvodimo. Skoro smo na samom kraju turneje, sad se vraćamo u Italiju, imamo još dva festivala i onda pravimo pauzu. A predstava se menjala tokom te četiri godine, mi i dalje radimo na njoj, ali u cirkusu je svakako svako izvođenje različito, nikad nije isto, iako je reč o detaljima. Kad pravimo zimsku pauzu, tokom prvih nekoliko nedelja se okupljamo i ponovo razgovaramo o predstavi, tako da svaki put unosimo neke promene.
- Zanima me haverbord koji koristite u predstavi. Ovde je sve jedno telesno iskustvo, vi, vaša tela koja deluju zajedno, ispitujete i prelazite granice, a onda ođednom imate robota, mehaničku napravu.
To je nešto što je postalo deo svakodnevnog života ljudi koje srećete na ulicama. U cirkusu sve vreme pokušavamo da istražujemo nešto što vidimo oko sebe, ali da mu promenimo značenje i namenu. Danijele Sorizi, jedan od naših akrobata, pokušao je da uradi nešto s haverbordom i to je funkcionisalo, naročito u ovoj predstavi. Smešno je, a, sem toga, svaki put kad se popne na haverbord bude viši od svih, dobija jedno drugačije i pojačano scensko prisustvo. Prosto smo morali to da uradimo.
- Mnogo vam hvala na predstavi, kao i na ovom razgovoru!
