Идеја овог састанка јесте да окупи људе широм света из различитих уметности и да кроз панеле и разговоре међу собом покушају да разреше основне проблеме и дилеме у оквиру тема којима се баве. Једна од тема којом је састанак почео јесте питање уметности и уметника са села. С обзиром на демографске карактеристике српског становништва, да је већина насеља у Србији руралног типа, ова тема је јако битна.
Састанак је започет питањима о томе зашто се дешава да је уметност увек центрирана у градовима и како је могуће повезати се са сеоским затвореним заједницама и представити им ту „градску“ уметност. Да би одговорили на ова питања кроз разговор су покушали да мапирају све проблеме са којима се сусрећу као и методе и начине на које могу да се разреше. Подстицана је интерактивност учесника како би се поставило што више питања на која су касније, поделом учесника на две групе, дати одговори у циљу разрешења свих дилема које су навели. Теме су варирале од начина на који уметност треба да се представи људима из руралних средина, преко питања родне разлике у укључености у уметност на селу, до тога како на најбољи начин приступити заједници.
Састанку су допринели и говорници из Србије, Александра Миладиновић, дипломирани психолог и представник Културног центра „Марковац“ из околине Велике Плане и Тамаш Олах, независни драматург и представник Војвођанског салашког позоришта „Tanjasinhaz“ из Кавила (Бачка Топола). Ово двоје учесника указали су на два различита начина на које се заједница у сеоским срединама укључује у културну праксу.
У случају Културног центра „Марковац“, идеја је да се у културне праксе пре свега укључе деца, извођењем различитих представа за њих, али и њихово укључивање у реализацију самих представа. На овај начин јасно се образују нови наративи у нади да ће будуће генерације одржати и наставити културне праксе на селу. У својим пројектима сарађивали су и на међународном нивоу са колегама из Јапана, али и даље недостаје повезаности са другим сеоским удружењима јер их је просто мало.
Војвођанско салашко позориште, пак, има ругачији приступ. С обзиром да се ради о позоришту мађарске националне мањине у Војводини, теме које се обрађују јесу конкретно у вези са том мањинском заједницом као и генерално друштвеним питањима идентитета мањине. Како и сам Тамаш каже, ово позориште се бави моралним, микро и макро друштвеним питањима која се тичу ове војвођанске мањине и истиче да је њихово позориште изразито политичко. Ове политичке теме преносе кроз метафоре и алегорије и што је најбитније „преводе“ на свакодневни, народни, локални језик заједнице како би представе биле што разумљивије.
Ово су неки од начина да се приступи уметности из перспективе руралног становништва с обзиром на чињеницу да је кроз историју овај део становништва увек био запостављен. На овај начин би се могло проширити и тржиште рада за сељаштво, образовати становништво и додати доминантној пољопривредној делатности још нека из другог сектора.
