.jpg)
- S obzirom da je na prezentaciji više puta pomenuto da ne bi ste voleli da objektivizujete ovaj pojam, nego da svako ima neki svoj stav šta je za njega jugofuturizam, postavila bih ono osnovno pitanje - šta je za tebe jugofuturizam?
Ja bih možda tu samo napravila jednu korekciju, da je pristup kolega iz organizacije Maska iz Slovenije odličan pristup, jer ne žele da kao organizacija koja je stvorila koncept budu ti koji će da ga definišu. Ne mislim da jugofuturizam nikada neće biti definisana ideja - moguće je da će biti jedna vrsta eklektične prakse ili teorije koja će da nastavi da se grana. Mislim da je ovde više naglasak u procesu - kako da što manje zatvaramo tok promišljanja jednog zapravo novog pojma.
Ja sam ušla u taj proces prošle godine kada su me urednici časopisa Maska Pia Brezavšček i Rok Bozovičar pozvali da gostujem na Bijenalu grafičke umetnosti u Ljubljani na prvoj konferenciji o jugofuturizmu i da doprinesem drugom broju časopisa posvećenom ovoj temi. Moj pristup i razmišljanja su se menjali i evoluirali od tada do danas. Posebno je bilo inspirativno ove godine na Bitefu čuti nove ljude i njihove ideje o tome šta jugofuturizam treba i može biti.
Rekla bih da je za mene jugofuturizam jedna mogućnost novog pristupa kompleksnom, za mnoge traumatičnom, a svakako opterećenom sećanju. Kada razmišljam o tom pojmu, zamišljam fantastične i naučnofantastične svetove inspirisane jugoslovenskom kulturom, alternativne istorije i zamišljene budućnosti. Umesto naučne i teorijske produkcije, zamišljam umetničku, gde su njeni stvaraoci oslobođeni pritiska da odgovaraju na društvene izazove jugonostalgije ili brisanja SFRJ i njenog nasleđa iz naših kultura i istorijske svesti. Kako je to lepo rekla učesnica ovogodišnje konferencije, Hana Sirovica - jugofuturizam kao alternativa melanholiji i „konstipaciji“ koja najčešće dolazi sa sećanjem na SFRJ.
- Da li bi mogla da mi kažeš nešto o onom drugom kontekstu jugofuturizma, gde „jugo“ ne znači Jugoslavija već neka vrsta juga, kako ste već pomenuli, neka periferija?
To je zanimljivo. Bez obzira da li neko dolazi sa prostora deljenog nasleđa i istorije, takođe oseća uzbuđenje oko pojma jugofuturizma. Ovde je reč o otvaranju mogućnosti da jugofuturizam obuhvati i bude relevantan za kulture i društva izvan granica bivše Jugoslavije. Ako pratimo liniju koju sam ja otvorila, jugofuturizma kao prostora fantastike, ovo je svakako jedna od mnogih mogućih linija. Bilo je više ljudi koji smatraju da jugofuturizam zavisi od istorijskog i kulturnog konteksta Jugoslavije, da je snaga pojma upravo u specifičnosti jugoslovenskog nasleđa i postsećanja. Ono gde bih ja takođe videla mogućnost širenja dometa jugofuturizma nije toliko u čitanju te skraćenice „jugo“ kao jug, koliko možda, u kopiranju modela zaista specifičnog futurističkog pokreta na druge kontekste. Postjugoslovenski prostor nije jedini prostor na svetu koji ima slične probleme sa nošenjem tereta prošlosti, postoji puno zemalja i kultura koje bi mogle da izrode slične pravce. Borisav Matić iz feminističkog kolektiva Pobunjene čitateljke je na konferenciji izneo priču o istorijskim futurizmima, govoreći o pokretima kao što je afrofuturizam i različiti etnofuturizmi, ali meni se čini da ta odrednica može da bude značajna za dalju izgradnju pojmovnog univerzuma jugofuturizma. Da je reč o jednom tipu „istorijskog futurizma“, futurističkog umetničkog pokreta koji se gradi na određenom istorijskom trenutku, nelagodi i postsećanju.
- Naziv današnje konferencije „Jugofuturizam - šuškanje trenerki budućnosti“, podsetio me je na jednu savremenu društvenu pojavu, potkulturu „gasera“, koja se u izvesnom smislu može shvatiti kao nasleđe generacija koje su odrastale u tranziciji. Zanima me da li misliš da bi se ovaj fenomen mogao obuhvatiti i uvrstiti u nešto čime bi se Jugofuturizam bavio?
Meni se ovde čini da je gaserska potkultura neka ironična kopija zapravo postjugoslovenskog postkulturnog fenomena dizelaške kulture 90-ih godina u Srbiji. U tom smislu može se reći da je kod „gasera“ reč o inspiraciji tropima istorijske potkulture koja je kroz kopiranje preoblikovana i komunicira nove društvene okolnosti relevantne sadašnjim generacijama mladih ljudi. Za mene je svakako za ideju jugofuturizma važan ne samo period istorijske SFRJ već i ratova 90-ih i postjugoslovenska realnost i odnosi između bivših sunarodnika koji su itekako oblikovani tim istorijskim tokovima. Ja sam u svom radu za Maskin temat o jugofuturizmu govorila o ovakvim mimikrijskim praksama u digitalnoj kulturi, tj. kulturi internet mimova koji se oslanjaju na ovakav proširen kontekst kulture sećanja na Jugoslaviju gde je vidljiva potreba ljudi da uđu u kreativni dijalog i preoblikovanje kako pozitivnih tako i negativnih označitelja prošlosti u jednoj igri ironije. U ovakvom kolektivnom stvaralaštvu pojavile su se čitave virtuelne zajednice kojima je zajednički nov kretivni odnos prema istorijskom nasleđu. Ove nove postjugoslovenske i šire balkanske (pot)kulturne zajednice se naizgled koriste umetničkom strategijom „retroavangarde“ jugoslovenskih avangardnih kolektiva NSK i IRVIN, kao svojevrsnog simultanog gledanja napred i nazad. Teoretičar Aleksej Monro je ovakvu praksu objasnio kao „oslobađanje prošlosti i menjanje budućnosti kroz preoblikovanje utopizama prošlosti i istorijskih rana“. U tom smislu i nove postjugoslovenske/balkanske mim zajednice i potkultura gasera mogu biti jugofuturističke.
- S obzirom da ste se na prezentaciji svi složili da je jugofuturizam kao projekat u osnovi mreža umetnika i obrazovanih ljudi koji rade na toj temi, da li bi ti onda to okarakterisala kao neki avangardni pokret ili je to nešto drugo?
Mora se imati na umu da je jugofuturizam pojam u nastajanju. Moj kolega iz Jugolaba - Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Vukan Marković je to lepo rekao - ovde je reč o novom pojmu gde još uvek ne postoje autoriteti i knjige kojima moraš da se vodiš, gde postoji jedna potpuna sloboda da svako od nas ima sopstvene i vrlo različite pristupe ideji. Ono što mislim da je provejavalo kroz sva izlaganja govornika i sada i na konferenciji prošle godine, kao i u samom broju Maske, jeste da postoji želja i nada za jugofuturizam kao pre nego avangardni, emancipatorski pokret koji bi imao neki efekat u našim društvima, obnavljanjima zajedničke saradnje i stvaralštva i dalje inspiracije postojećih saradnji. E to je sad možda i još jedna priča o našim prevelikim očekivanjima od umetnosti i kulture i njihovog uticaja na političke i društvene realnosti, na živote svih građana. Ali definitivno postoji uzbuđenje za jugofuturizam kao pozitivan društveno emancipatorski projekat koji bi osvetlio pitanja drugosti na našim prostorima, nova i stara feministička stremljenja, koji bi, kako je to istakao umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica izvukao iz kulture i istorije Jugoslavije ono najvrednije i najpozitivnije.
- Svi govorite o stvaranju nove budućnosti. Kako misliš da umetnost može da utiče na njeno stvaranje?
Mislim da umetnost upravo u tom futurističkom smislu već učestvuje u stvaranju budućnosti, zato i verujem da je umetnost prava oblast za ovakav novi koncept. Verujem da umetnici razumeju svoju ulogu u izgradnji budućnosti kao ideje. Postoji jedna sjajna knjiga MIT-evo „Essential knowledge“ izdanje autora Nika Montforta koja govori o budućnosti. Autor tvrdi da se budućnosti može pristupiti na dva načina. Prvi pristup je predikcija, to je ono od čega uvek iz straha polazimo sa pitanjem kako da predupredimo strašnu nepoznatu budućnost. U kontekstu sadašnjeg trenutka potreba da se pripremimo za apokalitpične scenarije koji više nisu u oblasti fikcije. Drugi pristup je budućnost kao proces izgradnje budućnosti i naše uloge u njenom kreiranju. Montfort to vidi kao idealan pristup pitanju budućnosti koji je danas značajan apspekt savremene umetničke produkcije koja sve više odgovara na društvene izazove i na pitanje kako budućnost treba da izgleda, sa jasnom namerom učestvovanja u proizvodnji bolje budućnosti. Ali naravno, najveća snaga umetnosti leži u njenom polju imaginacije, u rađanju ideja i njihovog širenja.
- Tvoj rad u ovom Maskinom izdanju bazira se na istraživanju interneta i korišćenju interneta u istraživanju. Kako vidiš ulogu interneta prvenstveno u izvoru informacija za istraživanja, njihovu relevantnost i reprezentativnost u istraživanjima vezanim i za umetnost i za nauku?
Danas su podaci na internetu toliko značajni da utiču na čitave industrije i političke sisteme. To su najveće kompanije na svetu kao što su Google i Facebook, sada Meta, koje su upravo svoj kapital i moć stekli zbog količine podataka pre svega o nama samima koje delimo i ostavljamo u virtuelnom prostoru. E sada kako nauka ili umetnost na to reaguju, to je drugo pitanje. Nauka se trudi da prati taj tok. Pravac koji se zove digitalna humanistika je orijentisan kritičkom promišljanju i korišćenju digitalnih alata i podataka kako bismo dobili uvid i uticali na razvoj društva. Laboratorija digitalnog društva IFDT koje sam ja deo, upravo u Srbiji deluje sa takvim sremljenjem. Skoro sam slušala jedno sjajno predavanje gde se ističe da posebno društvene nauke tek treba da pokažu vrednost i značaj za informaciono društvo i da će alati koje društvene nauke poseduju izdići sve manje vrednovanu naučnu delatnost na najviše pozicije koje je u istoriji imala, sa mnogo većim uticajem na društvene tokove. Na to svakako treba dodati da je filozofsko i teorijsko promišljanje humanističkih grana više nego neophodno da kritički i pojmovno prati velike društvene promene kao što je informaciona revolucija i digitalno društvo.
Što se tiče umetnosti, rekla bih da je umetnost imala značajan kritički pristup na početku komercijalnog razvoja Interneta. Tu posebno govorim o internet umetnosti početka devedesetih do sredine dvehiljaditih godina - grupa koja je ušla u blisku saradnju sa medijskim aktivistima, programerima i teoretičarima koji su zajedno promišljali digitalno društvo do najsitnijih tehnoloških i društvenih elemenata i ukazivali na opasnosti i mogućnosti koje danas okupiraju našu pažnju, nudili alternative i kreativne pristupe digitalnoj komunikaciji i stvaranju. Ali ta vrsta umetničkog pristupa tehnologiji je vrlo brzo nestala i mi danas imamo umetnost koja se stvaralački odnosi prema nečemu što zovemo postdigitalno doba, u kojem više ne doživljavamo tehnologiju ili internet kao nešto drugo od društvenog tela, već u potpunosti isprepletano sa našim „fizičkim“ životima. Umetnici se, pre nego da uđu u koštac sa tehnološkim medijem, sve više vraćaju starim tehnikama putem kojih referišu na svoj postdigitalni život. Naravno, sama internet kultura danas poprima umetničke elemente. Ti si malopre pomenula koncept avangarde. Mi danas možemo da govorimo o nasleđu avangardnih stremljenja kao što je demokratizacija umetnosti i rušenje granica između života i umetnosti u internet kulturi, ali i konkretnih strategija dadaizma i situacionizma, posebno u kreativnoj proizvodnji i deljenju sardržaja kao što je primer internet mim kulture o kojoj sam govorila. Deluje da su naslednici avangarde danas više korisnici stvaraoci na internetu nego sami savremeni umetnici.
- Ovogodišnja tema festivala u fokusu ima rad. Da li misliš da postoji mogućnost da internet postane glavni prostor za rad?
Sada već ulazimo u jednu drugu futurističku liniju. Ovde se sada radi o predviđanju budućnosti o kojoj je govorio Nik Montfort koja je uvek nezahvalna rabota. Verujem da će uvek postojati potreba za radom koji nije rad u virtuelnom prostoru. Broj radnih mesta na samom Internetu raste iz godine u godinu i svakako da je internet tehnologija sredstvo za rad u većini sfera proizvodnje. Takođe, pitanje rada na internetu je i pitanje monetizacije ponašanja i delovanja korisnika, problem kojem se pristupa kao pitanju neplaćenog rada svih nas na kojem pojedine kompanije zarađuju ogroman novac. Tu su naravno i pitanja regulacije rada i proizvodnje u virtuelnom globalizovanom prostoru, uticaja tehnologije veštačke inteligencije i novih jazova koji se javljaju širom sveta. Svi ovi trendovi će se svakako nastaviti i tehnologije i dugitalno društvo će imati sve veći uticaj na svakodnevne živote ljudi. Helga Novotni, autorka značajne knjige o veštačkoj inteligenciji koju smo skoro ugostili na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju smatra da je budućnost već stigla, da sve futurističke projekcije koje smo imali u prošlosti danas zapravo živimo. Zato je i pitanje umetničkog i naučnog istraživanja budućnosti, stvaralačkog pristupa kako regionalne tako i globalizovane tehnološke budućnosti od tolikog značaja.
