.jpg)
- С обзиром да је на презентацији више пута поменуто да не би сте волели да објективизујете овај појам, него да свако има неки свој став шта је за њега југофутуризам, поставила бих оно основно питање - шта је за тебе југофутуризам?
Ја бих можда ту само направила једну корекцију, да је приступ колега из организације Маска из Словеније одличан приступ, јер не желе да као организација која је створила концепт буду ти који ће да га дефинишу. Не мислим да југофутуризам никада неће бити дефинисана идеја - могуће је да ће бити једна врста еклектичне праксе или теорије која ће да настави да се грана. Мислим да је овде више нагласак у процесу - како да што мање затварамо ток промишљања једног заправо новог појма.
Ја сам ушла у тај процес прошле године када су ме уредници часописа Маска Пиа Брезавшчек и Рок Бозовичар позвали да гостујем на Бијеналу графичке уметности у Љубљани на првој конференцији о југофутуризму и да допринесем другом броју часописа посвећеном овој теми. Мој приступ и размишљања су се мењали и еволуирали од тада до данас. Посебно је било инспиративно ове године на Битефу чути нове људе и њихове идеје о томе шта југофутуризам треба и може бити.
Рекла бих да је за мене југофутуризам једна могућност новог приступа комплексном, за многе трауматичном, а свакако оптерећеном сећању. Када размишљам о том појму, замишљам фантастичне и научнофантастичне светове инспирисане југословенском културом, алтернативне историје и замишљене будућности. Уместо научне и теоријске продукције, замишљам уметничку, где су њени ствараоци ослобођени притиска да одговарају на друштвене изазове југоносталгије или брисања СФРЈ и њеног наслеђа из наших култура и историјске свести. Како је то лепо рекла учесница овогодишње конференције, Хана Сировица - југофутуризам као алтернатива меланхолији и „констипацији“ која најчешће долази са сећањем на СФРЈ.
- Да ли би могла да ми кажеш нешто о оном другом контексту југофутуризма, где „југо“ не значи Југославија већ нека врста југа, како сте већ поменули, нека периферија?
То је занимљиво. Без обзира да ли неко долази са простора дељеног наслеђа и историје, такође осећа узбуђење око појма југофутуризма. Овде је реч о отварању могућности да југофутуризам обухвати и буде релевантан за културе и друштва изван граница бивше Југославије. Ако пратимо линију коју сам ја отворила, југофутуризма као простора фантастике, ово је свакако једна од многих могућих линија. Било је више људи који сматрају да југофутуризам зависи од историјског и културног контекста Југославије, да је снага појма управо у специфичности југословенског наслеђа и постсећања. Оно где бих ја такође видела могућност ширења домета југофутуризма није толико у читању те скраћенице „југо“ као југ, колико можда, у копирању модела заиста специфичног футуристичког покрета на друге контексте. Постјугословенски простор није једини простор на свету који има сличне проблеме са ношењем терета прошлости, постоји пуно земаља и култура које би могле да изроде сличне правце. Борисав Матић из феминистичког колектива Побуњене читатељке је на конференцији изнео причу о историјским футуризмима, говорећи о покретима као што је афрофутуризам и различити етнофутуризми, али мени се чини да та одредница може да буде значајна за даљу изградњу појмовног универзума југофутуризма. Да је реч о једном типу „историјског футуризма“, футуристичког уметничког покрета који се гради на одређеном историјском тренутку, нелагоди и постсећању.
- Назив данашње конференције „Југофутуризам - шушкање тренерки будућности“, подсетио ме је на једну савремену друштвену појаву, поткултуру „гасера“, која се у извесном смислу може схватити као наслеђе генерација које су одрастале у транзицији. Занима ме да ли мислиш да би се овај феномен могао обухватити и уврстити у нешто чиме би се Југофутуризам бавио?
Мени се овде чини да је гасерска поткултура нека иронична копија заправо постјугословенског посткултурног феномена дизелашке културе 90-их година у Србији. У том смислу може се рећи да је код „гасера“ реч о инспирацији тропима историјске поткултуре која је кроз копирање преобликована и комуницира нове друштвене околности релевантне садашњим генерацијама младих људи. За мене је свакако за идеју југофутуризма важан не само период историјске СФРЈ већ и ратова 90-их и постјугословенска реалност и односи између бивших сународника који су итекако обликовани тим историјским токовима. Ја сам у свом раду за Маскин темат о југофутуризму говорила о оваквим мимикријским праксама у дигиталној култури, тј. култури интернет мимова који се ослањају на овакав проширен контекст културе сећања на Југославију где је видљива потреба људи да уђу у креативни дијалог и преобликовање како позитивних тако и негативних означитеља прошлости у једној игри ироније. У оваквом колективном стваралаштву појавиле су се читаве виртуелне заједнице којима је заједнички нов кретивни однос према историјском наслеђу. Ове нове постјугословенске и шире балканске (пот)културне заједнице се наизглед користе уметничком стратегијом „ретроавангарде“ југословенских авангардних колектива НСК и ИРВИН, као својеврсног симултаног гледања напред и назад. Теоретичар Алексеј Монро је овакву праксу објаснио као „ослобађање прошлости и мењање будућности кроз преобликовање утопизама прошлости и историјских рана“. У том смислу и нове постјугословенске/балканске мим заједнице и поткултура гасера могу бити југофутуристичке.
- С обзиром да сте се на презентацији сви сложили да је југофутуризам као пројекат у основи мрежа уметника и образованих људи који раде на тој теми, да ли би ти онда то окарактерисала као неки авангардни покрет или је то нешто друго?
Мора се имати на уму да је југофутуризам појам у настајању. Мој колега из Југолаба - Института за филозофију и друштвену теорију Вукан Марковић је то лепо рекао - овде је реч о новом појму где још увек не постоје ауторитети и књиге којима мораш да се водиш, где постоји једна потпуна слобода да свако од нас има сопствене и врло различите приступе идеји. Оно што мислим да је провејавало кроз сва излагања говорника и сада и на конференцији прошле године, као и у самом броју Маске, јесте да постоји жеља и нада за југофутуризам као пре него авангардни, еманципаторски покрет који би имао неки ефекат у нашим друштвима, обнављањима заједничке сарадње и стваралштва и даље инспирације постојећих сарадњи. Е то је сад можда и још једна прича о нашим превеликим очекивањима од уметности и културе и њиховог утицаја на политичке и друштвене реалности, на животе свих грађана. Али дефинитивно постоји узбуђење за југофутуризам као позитиван друштвено еманципаторски пројекат који би осветлио питања другости на нашим просторима, нова и стара феминистичка стремљења, који би, како је то истакао уметнички директор Битефа Иван Меденица извукао из културе и историје Југославије оно највредније и најпозитивније.
- Сви говорите о стварању нове будућности. Како мислиш да уметност може да утиче на њено стварање?
Мислим да уметност управо у том футуристичком смислу већ учествује у стварању будућности, зато и верујем да је уметност права област за овакав нови концепт. Верујем да уметници разумеју своју улогу у изградњи будућности као идеје. Постоји једна сјајна књига MИT-ево „Essential knowledge“ издање аутора Ника Монtфорта која говори о будућности. Аутор тврди да се будућности може приступити на два начина. Први приступ је предикција, то је оно од чега увек из страха полазимо са питањем како да предупредимо страшну непознату будућност. У контексту садашњег тренутка потреба да се припремимо за апокалитпичне сценарије који више нису у области фикције. Други приступ је будућност као процес изградње будућности и наше улоге у њеном креирању. Монтфорт то види као идеалан приступ питању будућности који је данас значајан апспект савремене уметничке продукције која све више одговара на друштвене изазове и на питање како будућност треба да изгледа, са јасном намером учествовања у производњи боље будућности. Али наравно, највећа снага уметности лежи у њеном пољу имагинације, у рађању идеја и њиховог ширења.
- Твој рад у овом Маскином издању базира се на истраживању интернета и коришћењу интернета у истраживању. Како видиш улогу интернета првенствено у извору информација за истраживања, њихову релевантност и репрезентативност у истраживањима везаним и за уметност и за науку?
Данас су подаци на интернету толико значајни да утичу на читаве индустрије и политичке системе. То су највеће компаније на свету као што су Google и Facebook, сада Meta, које су управо свој капитал и моћ стекли због количине података пре свега о нама самима које делимо и остављамо у виртуелном простору. Е сада како наука или уметност на то реагују, то је друго питање. Наука се труди да прати тај ток. Правац који се зове дигитална хуманистика је оријентисан критичком промишљању и коришћењу дигиталних алата и података како бисмо добили увид и утицали на развој друштва. Лабораторија дигиталног друштва ИФДТ које сам ја део, управо у Србији делује са таквим сремљењем. Скоро сам слушала једно сјајно предавање где се истиче да посебно друштвене науке тек треба да покажу вредност и значај за информационо друштво и да ће алати које друштвене науке поседују издићи све мање вредновану научну делатност на највише позиције које је у историји имала, са много већим утицајем на друштвене токове. На то свакако треба додати да је филозофско и теоријско промишљање хуманистичких грана више него неопходно да критички и појмовно прати велике друштвене промене као што је информациона револуција и дигитално друштво.
Што се тиче уметности, рекла бих да је уметност имала значајан критички приступ на почетку комерцијалног развоја Интернета. Ту посебно говорим о интернет уметности почетка деведесетих до средине двехиљадитих година - група која је ушла у блиску сарадњу са медијским активистима, програмерима и теоретичарима који су заједно промишљали дигитално друштво до најситнијих технолошких и друштвених елемената и указивали на опасности и могућности које данас окупирају нашу пажњу, нудили алтернативе и креативне приступе дигиталној комуникацији и стварању. Али та врста уметничког приступа технологији је врло брзо нестала и ми данас имамо уметност која се стваралачки односи према нечему што зовемо постдигитално доба, у којем више не доживљавамо технологију или интернет као нешто друго од друштвеног тела, већ у потпуности испреплетано са нашим „физичким“ животима. Уметници се, пре него да уђу у коштац са технолошким медијем, све више враћају старим техникама путем којих реферишу на свој постдигитални живот. Наравно, сама интернет култура данас поприма уметничке елементе. Ти си малопре поменула концепт авангарде. Ми данас можемо да говоримо о наслеђу авангардних стремљења као што је демократизација уметности и рушење граница између живота и уметности у интернет култури, али и конкретних стратегија дадаизма и ситуационизма, посебно у креативној производњи и дељењу сардржаја као што је пример интернет мим културе о којој сам говорила. Делује да су наследници авангарде данас више корисници ствараоци на интернету него сами савремени уметници.
- Овогодишња тема фестивала у фокусу има рад. Да ли мислиш да постоји могућност да интернет постане главни простор за рад?
Сада већ улазимо у једну другу футуристичку линију. Овде се сада ради о предвиђању будућности о којој је говорио Ник Монтфорт која је увек незахвална работа. Верујем да ће увек постојати потреба за радом који није рад у виртуелном простору. Број радних места на самом Интернету расте из године у годину и свакако да је интернет технологија средство за рад у већини сфера производње. Такође, питање рада на интернету је и питање монетизације понашања и деловања корисника, проблем којем се приступа као питању неплаћеног рада свих нас на којем поједине компаније зарађују огроман новац. Ту су наравно и питања регулације рада и производње у виртуелном глобализованом простору, утицаја технологије вештачке интелигенције и нових јазова који се јављају широм света. Сви ови трендови ће се свакако наставити и технологије и дугитално друштво ће имати све већи утицај на свакодневне животе људи. Хелга Новотни, ауторка значајне књиге о вештачкој интелигенцији коју смо скоро угостили на Институту за филозофију и друштвену теорију сматра да је будућност већ стигла, да све футуристичке пројекције које смо имали у прошлости данас заправо живимо. Зато је и питање уметничког и научног истраживања будућности, стваралачког приступа како регионалне тако и глобализоване технолошке будућности од толиког значаја.
