- Od lične do globalne, pojam koji ste odabrali za naslov i temu predstave Krize ima široko značenje. Šta je ono što ih spaja, šta je esencija i univerzalnost u svakoj krizi, jeste li došli do ovog odgovora kroz rad na predstavi?
Počeli smo s pitanjem da li kriza danas ima još bilo kakav potencijal za promene ili je zbog svog stalnog prisustva u hiljadu i jednom obliku izgubila naboj kao potencijalna tačka preloma koja prekida ustaljeni tok događaja i otvara prostor za nešto novo. Čini se da se davimo u mnogim nijansama kriza - ličnih, karijernih, međuljudskih, egzistencijalnih, životnih... A u rešavanju svih tih kriza nekako zaboravljamo ili jednostavno nismo u stanju da se pozabavimo i rešimo najveću krizu s kojom se čovečanstvo suočava, ekološku krizu koja je u svojoj suštini neraskidivo povezana sa preovlađujućim ekonomskim sistemom - kapitalizmom. Dok se ne pozabavimo ovim osnovnim problemom, problemima nejednakosti i eksploatacije svega što živi i postoji na ovoj planeti, nećemo zaista rešiti nijednu krizu, samo ćemo se polako umariti i pre ili kasnije odustati.
- A na koji način razmišljate, i kako se kroz predstavu odnosite prema temi ovogodišnjeg Bitefa?
Sadašnji period, koji zbog ljudskih intervencija i promene klime i ekosistema nazivamo antropocenom, zapravo ne bi trebalo da se naziva antropocenom već kapitalocenom, pošto je ekološka kriza direktna posledica ekonomskog sistema koji se zasniva na eksploataciji i imperativu stalnog rasta. Na planeti sa ograničenim resursima, ovo se neizbežno sudara sa jednim ili drugim ograničenjem, ali umesto da preispitamo i promenimo ovaj mračni imperativ, svedoci smo samo novih, sve inovativnijih, često brutalnijih načina eksploatacije. Većina nas je osuđena na bizarnu kombinaciju konzumerizma i prekarnosti, veoma nesrećnu kombinaciju koja ima veoma destruktivne posledice po planetu.
- Umetnički direktor Ivan Medenica vašu predstavu zajedno sa još nekoliko naslova ovogodišnje selekcije karakteriše kao devised theatre, koji svojom praksom demokratizacije stvaralačkog procesa itekako komunicira sa temom 56. Bitefa. Kako je izgledao taj kostvaralački proces rada na Krizama?
Predstava je bila usredsređena na citate iz knjiga Džejsona Hikla: Less is more, how degrowth will save the world i Ane Lovenhaut Cing: Mushrom at the end of the world. Devised princip ne podrazumeva proizvoljnost ili slučajnost. Iako smo do materijala za predstavu dolazili zajedno i postepeno, to ne znači da bi predstava mogla da izgleda drugačije ili da je rezultat niza slučajnih događaja. Devised princip omogućava veće angažovanje svih učesnika, a to je izuzetno važna, ako ne i ključna komponenta savremenog stvaralaštva. Spremnost izvanredne glumačke ekipe da izdrži ovu fizički izuzetno zahtevnu predstavu je neverovatna i na svaki način prevazilazi „službenu dužnost“, tako nešto je spreman da uradi samo ko-stvaralac.
- Ovom predstavom nastavljate da se bavite angažovanim, političkim teatrom, a jednom prilikom ste rekli da svojim predstavama želite da podstankete veću političku participaciju. Da li to znači da verujete u ono staro „pozorište može da promeni svet"?
Smatram da je potrebno raskinuti sa ustaljenim tokom stvari. Potrebni su nam novi izvori nade, ali su nam potrebni i snažni udarci u stomak da nas upozore kako ćemo kao društvo završiti ako ništa ne promenimo. Verujem da je promena zbir više faktora. Promena neće doći kao jedan, veliki gest, već kao žamor različitosti.
- Kakav je savremeni gledalac u pozorištu, koliko mislite da je spreman za bilo kakvu vrstu angažovanja po pitanjima kojima se bavite?
Ne znam. Verujem da smo mi ljudi stvorenja gladna smisla, a vreme u kome živimo ne nudi baš mnogo smisla. Međutim, stalno nas ubeđuju da je put kojim idemo jedini ispravan, jedini mogući. Mislim da je razumno i neophodno da se pozabavimo sumnjom koja je prisutna u svima nama, kod nekih intuitivno, a kod drugih artikulisanije. Mislim da je važno ukloniti maglu koja onemogućava jasan pogled na stanje stvari. Verovatno se svi često pitamo kada će doći ta tačka kada ćemo reći da je dosta i zahtevati promenu. Predstavama želim da stvorim otpor i nezadovoljstvo činjenicom da smo mi kao pojedinci puki posmatrači razvoja događaja oko sebe, a ne aktivni ko-kreatori budućnosti.
- Šta je optimistična perspektiva u Krizama zbog koje je predstava i ostavljena za sam kraj festivala? Hoćete li nam u ovom, u mnogo čemu vanrednom istorijskom trenutku, zaista ipak dati happy end ili pozitivan pogled u budućnost?
Mislim da većina neće opisati predstavu kao optimističku, ona to i nije u širem smislu. Predstava ne beži od činjenice da nam je destrukcija suđena, ustvari ona to naglašava, govori o tome da je opstanak uvek stvar saradnje. Trenutno i dalje živimo u kulturi koja čoveka prikazuje kao sebičnu individuu, takmičarski nastrojenu i vođenu sopstvenim sebičnim interesima, priroda i prirodni procesi se doživljavaju kao surova borba zatvorenih, za opstanak i nastavak vrste. Ali to nije slučaj, u centru našeg sveta nije takmičenje već saradnja. Ljudi ne mogu da opstanu kao takvi, za normalno funkcionisanje potrebni su nam drugi oblici života, na primer bakterije u našim crevima. Gde je onda granica između pojedinačnih životnih oblika?
- Slogan 56. Bitefa je stih jugoslovenske proleterske pesme, za vas kažu da ste regionalna rediteljska zvezda u usponu, i predstave vam gostuju po zemljama regiona. Kakav je vaš odnos kao mladog čoveka prema tome regionalni i mislite li da to može danas imati slično značenje kao nekad jugoslovenski?
Veoma sam srećan što je sve češća saradnja u regionu. Zatvaranje u male zemlje i male sredine je uvek veoma nezdravo, stvara čudne raspodele moći i zagušljivu klimu.Uveren sam da moramo da budemo ponosni na zajedničko jugoslovensko nasleđe i da moramo nastaviti da ga gajimo u našem međunarodnom, emancipatorskom i avangardnom duhu.
- Za kraj, osvrnimo se još jednom na slogan i temu festivala. Kako se vi osećate kao radnik, pozorišni radnik, koji živi, radi i stvara u ovom društveno-političkom trenutku, u neoliberalnokapitalističkom sistemu i svetu koji mu je potčinjen?
Strah je sveprisutan. Režije se više ne doživljavaju kao režija umetničkog dela, već kao audicije za buduće angažmane, osećaj da si zamenljivi kao stvaralac, da si potrošna roba, je stalno prisutan i podstican. Različite stvaraoce pokušavaju da ograniče na isti način stvaranja. I ovde je na delu pokušaj objektivizacije i uniformisanja. Ukratko, isti procesi kao i u svim drugim oblastima delatnosti, pa ni umetnost nije izuzetak.
