- Од личне до глобалне, појам који сте одабрали за наслов и тему представе Kризе има широко значење. Шта је оно што их спаја, шта је есенција и универзалност у свакој кризи, јесте ли дошли до овог одговора кроз рад на представи?
Почели смо с питањем да ли криза данас има још било какав потенцијал за промене или је због свог сталног присуства у хиљаду и једном облику изгубила набој као потенцијална тачка прелома која прекида устаљени ток догађаја и отвара простор за нешто ново. Чини се да се давимо у многим нијансама криза - личних, каријерних, међуљудских, егзистенцијалних, животних... А у решавању свих тих криза некако заборављамо или једноставно нисмо у стању да се позабавимо и решимо највећу кризу с којом се човечанство суочава, еколошку кризу која је у својој суштини нераскидиво повезана са преовлађујућим економским системом - капитализмом. Док се не позабавимо овим основним проблемом, проблемима неједнакости и експлоатације свега што живи и постоји на овој планети, нећемо заиста решити ниједну кризу, само ћемо се полако умарити и пре или касније одустати.
- А на који начин размишљате, и како се кроз представу односите према теми овогодишњег Битефа?
Садашњи период, који због људских интервенција и промене климе и екосистема називамо антропоценом, заправо не би требало да се назива антропоценом већ капиталоценом, пошто је еколошка криза директна последица економског система који се заснива на експлоатацији и императиву сталног раста. На планети са ограниченим ресурсима, ово се неизбежно судара са једним или другим ограничењем, али уместо да преиспитамо и променимо овај мрачни императив, сведоци смо само нових, све иновативнијих, често бруталнијих начина експлоатације. Већина нас је осуђена на бизарну комбинацију конзумеризма и прекарности, веома несрећну комбинацију која има веома деструктивне последице по планету.
- Уметнички директор Иван Меденица вашу представу заједно са још неколико наслова овогодишње селекције карактерише као девисед тхеатре, који својом праксом демократизације стваралачког процеса итекако комуницира са темом 56. Битефа. Kако је изгледао тај костваралачки процес рада на Kризама?
Представа је била усредсређена на цитате из књига Џејсона Хикла: Less is more, how degrowth will save the world и Ане Ловенхаут Цинг: Mushrom at the end of the world. Devised принцип не подразумева произвољност или случајност. Иако смо до материјала за представу долазили заједно и постепено, то не значи да би представа могла да изгледа другачије или да је резултат низа случајних догађаја. Devised принцип омогућава веће ангажовање свих учесника, а то је изузетно важна, ако не и кључна компонента савременог стваралаштва. Спремност изванредне глумачке екипе да издржи ову физички изузетно захтевну представу је невероватна и на сваки начин превазилази „службену дужност“, тако нешто је спреман да уради само ко-стваралац.
- Овом представом настављате да се бавите ангажованим, политичким театром, а једном приликом сте рекли да својим представама желите да подстанкете већу политичку партиципацију. Да ли то значи да верујете у оно старо „позориште може да промени свет"?
Сматрам да је потребно раскинути са устаљеним током ствари. Потребни су нам нови извори наде, али су нам потребни и снажни ударци у стомак да нас упозоре како ћемо као друштво завршити ако ништа не променимо. Верујем да је промена збир више фактора. Промена неће доћи као један, велики гест, већ као жамор различитости.
- Kакав је савремени гледалац у позоришту, колико мислите да је спреман за било какву врсту ангажовања по питањима којима се бавите?
Не знам. Верујем да смо ми људи створења гладна смисла, а време у коме живимо не нуди баш много смисла. Међутим, стално нас убеђују да је пут којим идемо једини исправан, једини могући. Мислим да је разумно и неопходно да се позабавимо сумњом која је присутна у свима нама, код неких интуитивно, а код других артикулисаније. Мислим да је важно уклонити маглу која онемогућава јасан поглед на стање ствари. Вероватно се сви често питамо када ће доћи та тачка када ћемо рећи да је доста и захтевати промену. Представама желим да створим отпор и незадовољство чињеницом да смо ми као појединци пуки посматрачи развоја догађаја око себе, а не активни ко-креатори будућности.
- Шта је оптимистична перспектива у Kризама због које је представа и остављена за сам крај фестивала? Хоћете ли нам у овом, у много чему ванредном историјском тренутку, заиста ипак дати happy end или позитиван поглед у будућност?
Мислим да већина неће описати представу као оптимистичку, она то и није у ширем смислу. Представа не бежи од чињенице да нам је деструкција суђена, уствари она то наглашава, говори о томе да је опстанак увек ствар сарадње. Тренутно и даље живимо у култури која човека приказује као себичну индивидуу, такмичарски настројену и вођену сопственим себичним интересима, природа и природни процеси се доживљавају као сурова борба затворених, за опстанак и наставак врсте. Али то није случај, у центру нашег света није такмичење већ сарадња. Људи не могу да опстану као такви, за нормално функционисање потребни су нам други облици живота, на пример бактерије у нашим цревима. Где је онда граница између појединачних животних облика?
- Слоган 56. Битефа је стих југословенске пролетерске песме, за вас кажу да сте регионална редитељска звезда у успону, и представе вам гостују по земљама региона. Kакав је ваш однос као младог човека према томе регионални и мислите ли да то може данас имати слично значење као некад југословенски?
Веома сам срећан што је све чешћа сарадња у региону. Затварање у мале земље и мале средине је увек веома нездраво, ствара чудне расподеле моћи и загушљиву климу.Уверен сам да морамо да будемо поносни на заједничко југословенско наслеђе и да морамо наставити да га гајимо у нашем међународном, еманципаторском и авангардном духу.
- За крај, осврнимо се још једном на слоган и тему фестивала. Kако се ви осећате као радник, позоришни радник, који живи, ради и ствара у овом друштвено-политичком тренутку, у неолибералнокапиталистичком систему и свету који му је потчињен?
Страх је свеприсутан. Режије се више не доживљавају као режија уметничког дела, већ као аудиције за будуће ангажмане, осећај да си заменљиви као стваралац, да си потрошна роба, је стално присутан и подстицан. Различите ствараоце покушавају да ограниче на исти начин стварања. И овде је на делу покушај објективизације и униформисања. Укратко, исти процеси као и у свим другим областима делатности, па ни уметност није изузетак.
