Tematski okvir ovog performansa je kapitalizam u najširem smislu te reči. Predstava govori o eksploataciji ljudi i prirode pod uticajem kapitalističkog ekonomskog ustrojstva koje je dominantan danas. Predstava ne tretira jednu zajednicu, ili jedan kolektiv, već govori o globalnom problemu, odnosno temu podiže na opšti nivo, takoreći panteistički. Predstava govori o problemu koji se tiče čitavog sveta i opstanka čitave ljudske rase. Kapitalizam je danas svakako dominantan u svetu, vodeći ekonomski sistem koji na razne načine ugrožava čoveka kao jedinku i uopšte ljudsku rasu kao kolektiv, kao i prirodu koja nas okružuje. Predstava ni u jednom trenutku ne odstupa od teme kojom se bavi. Fokus reditelja je sve vreme na prirodi i čoveku, odnosno kako se kaže u predstavi, čovek je preko trista hiljada godina živeo u skladu sa prirodom, a onda je u poslednjih sto godina, sa naglim napretkom industrije tu ravnotežu i harmoniju narušio, odnosno poremetio.
Kada je reč o samoj estetici i formi ovog angažovanog performansa, reditelj koristi poseban način pozorišnog pripovedanja. Težišne tačke su naracija koja se čuje iz off-a i scenski pokret glumaca na sceni. Glumci sprovode krajnje sveden ali vrlo efektan postupak: čitav njihov scenski izraz se bazira na pokretu, glumci na sceni ne izgovaraju nijednu reč. Narator pripoveda o istoriji kapitalizma, o istoriji ljudske rase, uticaju kapitalističog sistema na čoveka i o tome kako je došlo do trenutne krize po pitanju opstanka čoveka i prirode. Glumci na scenu izlaze nagi, oblače se i počinju da trče u mestu. Svaki glumac pored toga što trči u mestu, a ispostaviće se da će to činiti narednih četrdeset i pet minuta, nosi sa sobom predmete koji označavaju dramski lik. Akteri sa sobom nose torbe, kofere, rođendanske balone, dečiji bicikl, dokumenta za posao. Likovi više od pola predstave trče u mestu i na taj način se umaraju. Rezultat i cilj ovakvog postupka je da se dosegne svojevrstan nivo istinitosti u pozorištu: iscrpljenost glumaca je stvarna, ne odglumljena. Trčanje predstavlja svakodnevni život. Danas u dvadeset i prvom veku, čovek nema vremena za odmor i bilo kakav vid uživanja, on se iscrpljuje do svojih krajnjih granica. Likovi u tom užurbanom pokretu jedu, presvlače se i obavljaju poslove. Očigledno je da autor predstave želi da nam poruči da nemamo vremena i da stalno negde kasnimo, da moramo stalno da budemo u pokretu i žurbi kako bismo ostali konkurentni i kako ne bismo ispali iz sistema koji na izvestan način melje čovekovu slobodu. Tek u poslednjoj trećini predstave glumci prestaju da trče, iscrpljeni padaju na pod i pokušavaju da se odmore. Međutim, ovaj odmor nije samo puko ležanje, već autor poseže za izvesnom metaforom. Glumci na sceni ostaju doslovno bez udova, nekome su oduzete noge, nekome ruke, i tako osakaćeni pokušavaju da izvedu osnovne životne radnje, kao što je na primer prehrana. S obzirom na to da čovek posle napornog rada ostaje invalid na izvestan način, on do osnovnih životnih potreba kao što su hrana i piće dolazi krajnje otežano. Čovek je na kraju dana unutar sveta konkurencije, žurbe, napornog rada, ponižen, i sam odmor zapravo gubi svoju suštinu.
Predstava koja je izvedena u Bitef teatru ima za cilj da opomene, da uplaši i pobuni.
