Тематски оквир овог перформанса је капитализам у најширем смислу те речи. Представа говори о експлоатацији људи и природе под утицајем капиталистичког економског устројства које је доминантан данас. Представа не третира једну заједницу, или један колектив, већ говори о глобалном проблему, односно тему подиже на општи ниво, такорећи пантеистички. Представа говори о проблему који се тиче читавог света и опстанка читаве људске расе. Капитализам је данас свакако доминантан у свету, водећи економски систем који на разне начине угрожава човека као јединку и уопште људску расу као колектив, као и природу која нас окружује. Представа ни у једном тренутку не одступа од теме којом се бави. Фокус редитеља је све време на природи и човеку, односно како се каже у представи, човек је преко триста хиљада година живео у складу са природом, а онда је у последњих сто година, са наглим напретком индустрије ту равнотежу и хармонију нарушио, односно пореметио.
Када је реч о самој естетици и форми овог ангажованог перформанса, редитељ користи посебан начин позоришног приповедања. Тежишне тачке су нарација која се чује из off-a и сценски покрет глумаца на сцени. Глумци спроводе крајње сведен али врло ефектан поступак: читав њихов сценски израз се базира на покрету, глумци на сцени не изговарају ниједну реч. Наратор приповеда о историји капитализма, о историји људске расе, утицају капиталистичог система на човека и о томе како је дошло до тренутне кризе по питању опстанка човека и природе. Глумци на сцену излазе наги, облаче се и почињу да трче у месту. Сваки глумац поред тога што трчи у месту, а испоставиће се да ће то чинити наредних четрдесет и пет минута, носи са собом предмете који означавају драмски лик. Актери са собом носе торбе, кофере, рођенданске балоне, дечији бицикл, документа за посао. Ликови више од пола представе трче у месту и на тај начин се умарају. Резултат и циљ оваквог поступка је да се досегне својеврстан ниво истинитости у позоришту: исцрпљеност глумаца је стварна, не одглумљена. Трчање представља свакодневни живот. Данас у двадесет и првом веку, човек нема времена за одмор и било какав вид уживања, он се исцрпљује до својих крајњих граница. Ликови у том ужурбаном покрету једу, пресвлаче се и обављају послове. Очигледно је да аутор представе жели да нам поручи да немамо времена и да стално негде каснимо, да морамо стално да будемо у покрету и журби како бисмо остали конкурентни и како не бисмо испали из система који на известан начин меље човекову слободу. Тек у последњој трећини представе глумци престају да трче, исцрпљени падају на под и покушавају да се одморе. Међутим, овај одмор није само пуко лежање, већ аутор посеже за извесном метафором. Глумци на сцени остају дословно без удова, некоме су одузете ноге, некоме руке, и тако осакаћени покушавају да изведу основне животне радње, као што је на пример прехрана. С обзиром на то да човек после напорног рада остаје инвалид на известан начин, он до основних животних потреба као што су храна и пиће долази крајње отежано. Човек је на крају дана унутар света конкуренције, журбе, напорног рада, понижен, и сам одмор заправо губи своју суштину.
Представа која је изведена у Битеф театру има за циљ да опомене, да уплаши и побуни.
