- Želela bih da počnemo od predstave Kejti Mičel. Vi ste preveli komad (Nije) kraj sveta Kris Buš. Koja je odgovornost na prevodiocu dramskog teksta? Da li je u pitanju samo prevod ili imate nad tekstom i određeno autorstvo?
Mislim da je pola-pola. Prevodeći jedan tekst, imate veliku odgovornost prema piscu originala jer morate da ga razumete ne samo u pogledu zapleta i konteksta, već i po pitanju atmosfere i jezika, načina pisanja. A tu je, naravno, i pitanje: šta prevod predstavlja? Možete, naravno, prevoditi reč za reč, ali to ne prenosi ni značenje ni atmosferu originala. Prevodeći, često zauzmem poziciju pisca i pokušavam da iznađem nemački pandan onome što govori glas iz Britanije. Što se tiče ove konkretne predstave, divno je to što sam bila u prilici da čitam tekst od prve verzije i da se sretnem sa Kris Buš i Kejti Mičel pre nego što sam počela da ga prevodim. To mi je omogućilo da vrlo rano proniknem u ideju, a to je prevodiocu od velikog značaja.
- Komad se mahom tiče ekološke krize, ali osim toga dotiče i pitanje struktura moći u akademskim krugovima. Budući da ste i sami univerzitetski profesor, kakvo je vaše mišljenje o tome?
Mislim da je komad veoma zanimljiv jer se ne bavi samo ekonomskom krizom, koja je i više od krize, već i pitanjima patrijarhata, rasizma i kolonijalizma. Tiče se mnogih stvari i neophodno mu je pristupiti na nekoliko nivoa. Što se mene lično tiče, ja jesam na poziciji moći. Zauzimam visoko mesto unutar univerzitetske hijerarhije. Ima, naravno, mnogo profesora koji su stariji od mene, ali ipak se nalazim na poziciji moći, te mi je dužnost da to imam u vidu. Imam odgovornost rada sa drugim piscima koji predaju, a koji zastupaju drugačije vrednosti i potiču iz drugačijih sredina. Moja pozicija moći nameće i odgovornost. Ponekad morate pustiti druge da govore, a ponekad se morate u potpunosti povući i nekome drugome prepustiti poziciju. Smatram da je to važno jer se moć neprekidno zloupotrebljava. I, uprkos tome što razmišljam o tim stvarima, i dalje zauzimam poziciju unutar hijerarhije. Uvek je važno o tome razmišljati, a ponekad i tu poziciju napustiti.
- Već smo pomenuli da se komad bavi ekološkom krizom, ali se njegova specifičnost sastoji u tome da ne samo da obrađuje tu temu, već je i predstava ekološki osvešćena. Celokupnu struju potrebnu za izvođenje stvara dvoje ljudi koji voze bicikle. Koliko je za pozorište važno da bude ekološki odgovorno? Ne samo u pogledu tema već i pogledu produkcije. Pogotovo sad kad nam preti energetska kriza.
Mislim da je to od velikog značaja. U protivnom bismo stvarali predstavu o klimatksim promenama, a sami doprinosili tom problemu. To bi bilo kao da pravimo predstavu o klasnim razlikama isključivo sa belim glumcima i glumicama. Ono što mi se ovde posebno sviđa, jeste to što struju generiše dvoje ljudi na biciklima. Isto tako, probama nije prisustvovao ceo tim. Kejti Mičel i deo njenog tima dugo su prisustvovali samo putem zuma, kako bi sveli putovanja avionom na minimum. Kao i svi, i pozorišta moraju da razmišljaju o ekološkim rešenjima. Pozorište bi, na neki način, trebalo da bude politično ili da deluje u pravcu promena. U suprotnom, ono gubi svoju svrhu.
- Pandemija korona virusa stvorila je podelu na esencijalna i neesencijalna zanimanja, a kultura je svedena na ova druga. Kako će pozorište i ljudi koji se njime bave opstati?
Iskrena da budem, ne znam. Bilo bi lepo kada bih znala odgovor na to pitanje. Važno je ovoj kovid-krizi pristupiti na način da se ne ponašamo kao da se ništa nije desilo. Važno je da znamo šta smatramo vrednim u ovom poslu, a to sada znamo još bolje jer smo prošli kroz krizu i institucije su bile zatvorene. Treba se setiti toga i nastaviti sa radom, a ne samo razmišljati kroz šta smo prošli. Mislim da više nije ni moguće raditi stvari na isti način. A to je i dobro, jer pristupanje stvarima uvek na isti način vodi u propast.
- Učestvovali ste i na projektu New Stages South East - Pisanje je izvođenje u organizaciji Gete instituta kao mentor na radionicama namenjenih mladima i budućim piscima. Šta je, po vašem mišljenju, najvažnije za njihovu spisateljsku budućnost u ova krizna vremena?
Ono što smatram najvrednijim, jeste to što su kroz radionice bili u prilici da se susretnu sa drugim piscima iz drugačijih miljea i iz drugih zemalja. Svako od njih donosi svoje priče, spoznaju na koji način razmišljaju, koja sredstva koriste, tako da su u prilici da razmenjuju iskustva i da se povezuju. Stvara se zajedništvo među njima i to je ono što je najvrednije.
- Tekstovi na radionici su namenjeni pozorištu za mlade. Koja je važnost pozorišta za mladu publiku?
Važno je pružiti im perspektivu i uvid u to šta je moguće postići uz pomoć umetnosti. To su ljudi koji nisu sjebali ništa. Oni imaju moć i sposobnost da nešto promene, da nešto urade drugačije, te je važno ne podceniti ih. Smatram da je kultura veoma važan aspekt obrazovanja, te je važno razvijati pozorište za mladu publiku.
- Kako privući publiku u pozorište?
Možda ne treba pozorište posmatrati kao nešto što pripada eliti, već nešto što je za sve. Nije neophodno poticati iz bogate porodice ili imati određen nivo obrazovanja, i slično. A možda bismo i mi, pisci, ljudi koji stvaraju za pozorište, trebalo da razmišljamo o narativu i načinu na koji pričamo priču. Društvene mreže su uveliko izmenile način pripovedanja. U pozorištu, ne treba da reprodukujemo društvene mreže i ostale formate, već da od njih učimo i da ih inkorporiramo. To ne umanjuje zanimljivost pozorišta.
- Tekstovi nastali na radionicama biće predstavljeni kroz scenska čitanja. Koliko je za pisca važno da ramišlja o finalnom proizvodu, o predstavi, dok piše komad?
Mislim da treba o tome razmišljati, a sa druge strane i ne treba. Kad počnete da pišete, važno je ne postavljati sebi ograničenja, kako biste mogli reditelju i glumcima izneti ideje koje će u njima probuditi maštu. Ako krenete da razmišljate kako će oni to da urade, oduzimate im priliku da se prepuste imaginaciji. To je jedna stvar. Druga bitna stvar je da razmišljate o ljudima sa kojima sarađujete. Tekst je samo jedan deo pozorišnog čina. Jedan od mnogih, ne najvažniji. Važno je upoznati i sve ostale činioce. Pogotovo je važno imati u vidu glumce, jer oni su ti koji treba da iznesu to o čemu pišete i da to ima dug život na sceni. Ukoliko im ponudite nešto što ih čini nesrećnima, tema može biti sjajna, ali predstava neće biti dobra.
- Učesnici radionica su pretežno pisci. Da li su uspeli da postanu i izvođači?
Mislim da jesu. Oni jedni drugima režiraju komade, tako da moraju da zamene uloge. A drugi pisci moraju da preuzmu ulogu dramaturga ili nekoga ko gleda izvana, tako da su svi u prilici da budu u raznim ulogama. To je sjajno jer se iz toga uči.
- U vezi sa sloganom ovogodišnjeg festivala, Mi - junaci rada svog, na koji način vi kao pisac, ali i kao univerzitetski profesor koji „stvara“ nove pisce, gledate na pitanje rada u savremenom društvu? Pogotovo u poslu kojim se mi bavimo.
To je u vezi sa onim o čemu sam ranije govorila. Čovek ima obavezu da bude svestan struktura moći na poslu kojim se bavi, da zauzme kritički stav prema tome, i da to ne zloupotrebljava. Odgovornost takođe postoji i u smislu potrebe da se razmenjuju znanja među piscima, alatke i tehnike za kojima posežete u cilju savladavanja prepreka, pritisaka, opstanka u pozorišnoj industriji. To je vaš rad i neophodno je vršiti razmenu, kako bi znanje postalo opšte, a ne samo vaše.
- Da li ste optimista kada je pozorište u pitanju?
Da. Moram biti. Ja radim u pozorištu.
