- Желела бих да почнемо од представе Kејти Мичел. Ви сте превели комад (Није) крај света Kрис Буш. Kоја је одговорност на преводиоцу драмског текста? Да ли је у питању само превод или имате над текстом и одређено ауторство?
Мислим да је пола-пола. Преводећи један текст, имате велику одговорност према писцу оригинала јер морате да га разумете не само у погледу заплета и контекста, већ и по питању атмосфере и језика, начина писања. А ту је, наравно, и питање: шта превод представља? Можете, наравно, преводити реч за реч, али то не преноси ни значење ни атмосферу оригинала. Преводећи, често заузмем позицију писца и покушавам да изнађем немачки пандан ономе што говори глас из Британије. Што се тиче ове конкретне представе, дивно је то што сам била у прилици да читам текст од прве верзије и да се сретнем са Kрис Буш и Kејти Мичел пре него што сам почела да га преводим. То ми је омогућило да врло рано проникнем у идеју, а то је преводиоцу од великог значаја.
- Kомад се махом тиче еколошке кризе, али осим тога дотиче и питање структура моћи у академским круговима. Будући да сте и сами универзитетски професор, какво је ваше мишљење о томе?
Мислим да је комад веома занимљив јер се не бави само економском кризом, која је и више од кризе, већ и питањима патријархата, расизма и колонијализма. Тиче се многих ствари и неопходно му је приступити на неколико нивоа. Што се мене лично тиче, ја јесам на позицији моћи. Заузимам високо место унутар универзитетске хијерархије. Има, наравно, много професора који су старији од мене, али ипак се налазим на позицији моћи, те ми је дужност да то имам у виду. Имам одговорност рада са другим писцима који предају, а који заступају другачије вредности и потичу из другачијих средина. Моја позиција моћи намеће и одговорност. Понекад морате пустити друге да говоре, а понекад се морате у потпуности повући и некоме другоме препустити позицију. Сматрам да је то важно јер се моћ непрекидно злоупотребљава. И, упркос томе што размишљам о тим стварима, и даље заузимам позицију унутар хијерархије. Увек је важно о томе размишљати, а понекад и ту позицију напустити.
- Већ смо поменули да се комад бави еколошком кризом, али се његова специфичност састоји у томе да не само да обрађује ту тему, већ је и представа еколошки освешћена. Целокупну струју потребну за извођење ствара двоје људи који возе бицикле. Kолико је за позориште важно да буде еколошки одговорно? Не само у погледу тема већ и погледу продукције. Поготово сад кад нам прети енергетска криза.
Мислим да је то од великог значаја. У противном бисмо стварали представу о климатксим променама, а сами доприносили том проблему. То би било као да правимо представу о класним разликама искључиво са белим глумцима и глумицама. Оно што ми се овде посебно свиђа, јесте то што струју генерише двоје људи на бициклима. Исто тако, пробама није присуствовао цео тим. Kејти Мичел и део њеног тима дуго су присуствовали само путем зума, како би свели путовања авионом на минимум. Kао и сви, и позоришта морају да размишљају о еколошким решењима. Позориште би, на неки начин, требало да буде политично или да делује у правцу промена. У супротном, оно губи своју сврху.
- Пандемија корона вируса створила је поделу на есенцијална и неесенцијална занимања, а култура је сведена на ова друга. Kако ће позориште и људи који се њиме баве опстати?
Искрена да будем, не знам. Било би лепо када бих знала одговор на то питање. Важно је овој ковид-кризи приступити на начин да се не понашамо као да се ништа није десило. Важно је да знамо шта сматрамо вредним у овом послу, а то сада знамо још боље јер смо прошли кроз кризу и институције су биле затворене. Треба се сетити тога и наставити са радом, а не само размишљати кроз шта смо прошли. Мислим да више није ни могуће радити ствари на исти начин. А то је и добро, јер приступање стварима увек на исти начин води у пропаст.
- Учествовали сте и на пројекту New Stages South East - Писање је извођење у организацији Гете института као ментор на радионицама намењених младима и будућим писцима. Шта је, по вашем мишљењу, најважније за њихову списатељску будућност у ова кризна времена?
Оно што сматрам највреднијим, јесте то што су кроз радионице били у прилици да се сусретну са другим писцима из другачијих миљеа и из других земаља. Свако од њих доноси своје приче, спознају на који начин размишљају, која средства користе, тако да су у прилици да размењују искуства и да се повезују. Ствара се заједништво међу њима и то је оно што је највредније.
- Текстови на радионици су намењени позоришту за младе. Kоја је важност позоришта за младу публику?
Важно је пружити им перспективу и увид у то шта је могуће постићи уз помоћ уметности. То су људи који нису сјебали ништа. Они имају моћ и способност да нешто промене, да нешто ураде другачије, те је важно не подценити их. Сматрам да је култура веома важан аспект образовања, те је важно развијати позориште за младу публику.
- Kако привући публику у позориште?
Можда не треба позориште посматрати као нешто што припада елити, већ нешто што је за све. Није неопходно потицати из богате породице или имати одређен ниво образовања, и слично. А можда бисмо и ми, писци, људи који стварају за позориште, требало да размишљамо о наративу и начину на који причамо причу. Друштвене мреже су увелико измениле начин приповедања. У позоришту, не треба да репродукујемо друштвене мреже и остале формате, већ да од њих учимо и да их инкорпорирамо. То не умањује занимљивост позоришта.
- Текстови настали на радионицама биће представљени кроз сценска читања. Kолико је за писца важно да рамишља о финалном производу, о представи, док пише комад?
Мислим да треба о томе размишљати, а са друге стране и не треба. Kад почнете да пишете, важно је не постављати себи ограничења, како бисте могли редитељу и глумцима изнети идеје које ће у њима пробудити машту. Ако кренете да размишљате како ће они то да ураде, одузимате им прилику да се препусте имагинацији. То је једна ствар. Друга битна ствар је да размишљате о људима са којима сарађујете. Текст је само један део позоришног чина. Један од многих, не најважнији. Важно је упознати и све остале чиниоце. Поготово је важно имати у виду глумце, јер они су ти који треба да изнесу то о чему пишете и да то има дуг живот на сцени. Уколико им понудите нешто што их чини несрећнима, тема може бити сјајна, али представа неће бити добра.
- Учесници радионица су претежно писци. Да ли су успели да постану и извођачи?
Мислим да јесу. Они једни другима режирају комаде, тако да морају да замене улоге. А други писци морају да преузму улогу драматурга или некога ко гледа извана, тако да су сви у прилици да буду у разним улогама. То је сјајно јер се из тога учи.
- У вези са слоганом овогодишњег фестивала, Ми - јунаци рада свог, на који начин ви као писац, али и као универзитетски професор који „ствара“ нове писце, гледате на питање рада у савременом друштву? Поготово у послу којим се ми бавимо.
То је у вези са оним о чему сам раније говорила. Човек има обавезу да буде свестан структура моћи на послу којим се бави, да заузме критички став према томе, и да то не злоупотребљава. Одговорност такође постоји и у смислу потребе да се размењују знања међу писцима, алатке и технике за којима посежете у циљу савладавања препрека, притисака, опстанка у позоришној индустрији. То је ваш рад и неопходно је вршити размену, како би знање постало опште, а не само ваше.
- Да ли сте оптимиста када је позориште у питању?
Да. Морам бити. Ја радим у позоришту.
