U centru scene nalazi se žena koja istražuje sebe u odnosu na razne uloge koje više ili manje utiču na stvaranje njene ličnosti. Junakinja traga za sobom kroz svoj doživljaj drugih, a takva refleksija nikada nije konačna. Na kraju predstave nema razrešenja koje bi nam reklo da je proces unutrašnjeg istraživanja gotov što ukazuje na večni krug zavirivanja u nutrinu bića.
Dominantan osećaj tokom komada je melanholična usamljenost čija je potpora muzika, ali i kretanje Elene Burani na sceni. Jedan najobičniji momenat kao što je obuvanje štikli u kome glumica nikako ne može da stavi svoju nogu u cipelu je jedan od komičnih elemenata nastupa, ali i vrlo domišljat, zato što nas tera da osetimo pitanje ko sam ja. Efekat zapitanosti nad sobom se nastavlja kroz dosta malih segmenata kao što su na primer skidanje kaputa i kratki monolozi koji sigurno publiku mogu navesti da pomisle da se neko čeka. Međutim, upravo nepojavljivanje te osobe otkriva da junakinja traži svoj smisao u odnosu na postojanje drugog što je vrlo važan momenat u samospoznaji.
Imitiranje drugih životinja i zvukova može predstavljati potragu za svojim glasom u mnoštvu drugih čiji je definitivan vrhunac pesma same junakinje. Ipak dok peva, njena glava se nalazi u velikoj posudi i publika čuje samo zvuk, ali ne vidi lice što ukazuje na nesigurnost u sopstveni glas. Ispitivanje sopstva često vodi i do preispitivanja sebe kao nužnog dela procesa u kome saznajemo šta jesmo ili šta nismo. Negacija i afirmacija identiteta su utkane u predstavu indirektnim odgovaranjem na niz pitanja koja se postavljaju njenim postupcima - da li sam životinja, da li nečija, da li sama, pa ko sam ja?
Istakla bih da je u publici bili mnogo dece što je definitivno pomoglo nastupu da podseti na način na koji oni otkrivaju sebe. Za spoznaju u detinjstvu je vrlo karakteristično lako prisvajanje tuđeg identiteta, nezavisno od toga da li su u pitanju roditelji, prijatelji ili životinje. Za decu je upravo igranje i imitiranje drugog, kao i negiranje ili potvrda tuđeg, pokretač dalje potrage koja se u stvari nikada ne prekida. Osim toga, samotnjački momenti Elene Burani na sceni vrlo liče na jedan dokon dečiji dan proveden u kući što stariju publiku vraća njihovoj jednostavnosti i primalnosti koja je univerzalna. Samorefleksija i alati kojima se služimo da bismo do nje došli govore svima nezavisno od godina.
