У центру сцене налази се жена која истражује себе у односу на разне улоге које више или мање утичу на стварање њене личности. Јунакиња трага за собом кроз свој доживљај других, а таква рефлексија никада није коначна. На крају представе нема разрешења које би нам рекло да је процес унутрашњег истраживања готов што указује на вечни круг завиривања у нутрину бића.
Доминантан осећај током комада је меланхолична усамљеност чија је потпора музика, али и кретање Елене Бурани на сцени. Један најобичнији моменат као што је обување штикли у коме глумица никако не може да стави своју ногу у ципелу је један од комичних елемената наступа, али и врло домишљат, зато што нас тера да осетимо питање ко сам ја. Ефекат запитаности над собом се наставља кроз доста малих сегмената као што су на пример скидање капута и кратки монолози који сигурно публику могу навести да помисле да се неко чека. Међутим, управо непојављивање те особе открива да јунакиња тражи свој смисао у односу на постојање другог што је врло важан моменат у самоспознаји.
Имитирање других животиња и звукова може представљати потрагу за својим гласом у мноштву других чији је дефинитиван врхунац песма саме јунакиње. Ипак док пева, њена глава се налази у великој посуди и публика чује само звук, али не види лице што указује на несигурност у сопствени глас. Испитивање сопства често води и до преиспитивања себе као нужног дела процеса у коме сазнајемо шта јесмо или шта нисмо. Негација и афирмација идентитета су уткане у представу индиректним одговарањем на низ питања која се постављају њеним поступцима - да ли сам животиња, да ли нечија, да ли сама, па ко сам ја?
Истакла бих да је у публици били много деце што је дефинитивно помогло наступу да подсети на начин на који они откривају себе. За спознају у детињству је врло карактеристично лако присвајање туђег идентитета, независно од тога да ли су у питању родитељи, пријатељи или животиње. За децу је управо играње и имитирање другог, као и негирање или потврда туђег, покретач даље потраге која се у ствари никада не прекида. Осим тога, самотњачки моменти Елене Бурани на сцени врло личе на један докон дечији дан проведен у кући што старију публику враћа њиховој једноставности и прималности која је универзална. Саморефлексија и алати којима се служимо да бисмо до ње дошли говоре свима независно од година.
