Prolog na ženski način – (Nije) kraj sveta

Foto: Jelena Janković

Ako ste se ikada zapitali kako je moguće povezati pitanja klimatskih promena, multiverzuma, generacija, roda, rasnih i socijalnih nejednakosti, nemogućnosti zaposlenja, smrti i života odgovor je u ovoj predstavi. Čitava ideja „hiperprojekta“ -   svega neprimetno povezanog sa svim -  izvanredno je preneta kroz dve ljudske životne priče koje formiraju jednu od realnosti i njenim posledicama po planetu. Ovo je priča o propasti nečeg velikog iz perspektive svih mikrofaktora koji utiču na nju.

Predstava se u osnovi bavi klimatskim promenama, ali osim u njenoj tematici briga o životnoj sredini je dočarana i u samoj scenografiji. Ovo je izvedeno tako što su čitavi scenografski elementi napravljeni od recikliranih materijala, dok se za osvetljenje i ozvučenje električna energija proizvodi direktno na sceni vožnjom sobnih bicikala u pozadini scene.

Tematika predstave, dakle, nadovezuje se na prošlogodišnju temu festivala, a u ovogodišnju temu uklapa se svojom osnovnom radnjom - razgovorom za posao. Glavni dijalog vodi se između dve žene -  doktorke Ane Fogel koja se bori za status postdoktorantkinje, i profesorke Ute Oberdorf čiji institut treba da je zaposli. Simbolično njih dve sede na suprotnim stranama scene, Uta kao autoritet na desnoj, a Ana na levoj, dok se između njih u slowmotionu kreće naratorka priče. Scene su vrlo dinamične i čulno izazovne, često isprekidane zvukom, izlascima i ponovnim ulascima izvođačica, lupanjem vratima i namernim prekidima svetla, što je jedan deo publike, pogotovo stariji, pomalo zbunjivalo. Međutim, kroz te iste scene promenjene u sitnim detaljima, rečima, gestikulaciji, atmosferi i obraćanju ogleda se genijalnost i inovativnost načina na koji su autorke ove predstave dočarale kompleksnu povezanost svega oko nas gde i najsitnija promena može da stvori sasvim drugačije posledice.

Između ovih promena u samom životu čoveka može se napraviti i analogija sa prirodom i razbiti verovanje da promena u ponašanju jedne osobe neće sprečiti katastrofu.

Najveći utisak u čitavoj predstavi ostavila je vrlo često ponavljana rečenica „Nemamo mnogo vremena!“ u više različitih konteksta, tako da je ostavljeno mesto da se svako na svoj način u njoj pronađe.

Bez obzira na ozbiljnost teme, publika se u par navrata u glas nasmejala pošalicama koje su propratile tekst, a gromoglasan i dug aplauz na kraju predstave govorio je sam za sebe.