Пролог на женски начин – (Није) крај света

Фото: Јелена Јанковић

Ако сте се икада запитали како је могуће повезати питања климатских промена, мултиверзума, генерација, рода, расних и социјалних неједнакости, немогућности запослења, смрти и живота одговор је у овој представи. Читава идеја „хиперпројекта“ -   свега неприметно повезаног са свим -  изванредно је пренета кроз две људске животне приче које формирају једну од реалности и њеним последицама по планету. Ово је прича о пропасти нечег великог из перспективе свих микрофактора који утичу на њу.

Представа се у основи бави климатским променама, али осим у њеној тематици брига о животној средини је дочарана и у самој сценографији. Ово је изведено тако што су читави сценографски елементи направљени од рециклираних материјала, док се за осветљење и озвучење електрична енергија производи директно на сцени вожњом собних бицикала у позадини сцене.

Тематика представе, дакле, надовезује се на прошлогодишњу тему фестивала, а у овогодишњу тему уклапа се својом основном радњом - разговором за посао. Главни дијалог води се између две жене -  докторке Ане Фогел која се бори за статус постдокторанткиње, и професорке Уте Обердорф чији институт треба да је запосли. Симболично њих две седе на супротним странама сцене, Ута као ауторитет на десној, а Ана на левој, док се између њих у slowmotionu креће нараторка приче. Сцене су врло динамичне и чулно изазовне, често испрекидане звуком, изласцима и поновним уласцима извођачица, лупањем вратима и намерним прекидима светла, што је један део публике, поготово старији, помало збуњивало. Међутим, кроз те исте сцене промењене у ситним детаљима, речима, гестикулацији, атмосфери и обраћању огледа се генијалност и иновативност начина на који су ауторке ове представе дочарале комплексну повезаност свега око нас где и најситнија промена може да створи сасвим другачије последице.

Између ових промена у самом животу човека може се направити и аналогија са природом и разбити веровање да промена у понашању једне особе неће спречити катастрофу.

Највећи утисак у читавој представи оставила је врло често понављана реченица „Немамо много времена!“ у више различитих контекста, тако да је остављено место да се свако на свој начин у њој пронађе.

Без обзира на озбиљност теме, публика се у пар наврата у глас насмејала пошалицама које су пропратиле текст, а громогласан и дуг аплауз на крају представе говорио је сам за себе.