Kako su obe predstave koristile intervjue kao deo istraživanja, prvo pitanje se odnosilo na proces intervjuisanja. Prvo je Mina Milošević odgovorila da im je bilo bitno uklopiti ljude bez obzira na pol i godine, a inspiracija za pitanja im je bila knjiga „Sedmi čovek“. Knjiga je podeljena na poglavlja „Posao“, „Rastanak“, i „Vraćanje kući“, ali je za ovu predstavu dodato i poglavlje „Život“. Iz tog razloga je prisutan humor tokom predstave, jer, po rečima Mine Milošević, gde je život, tu je i humor. Za Svet bez žena su autorke održale konferenciju u junu ove godine u Bitef teatru gde su intervjuisane glumice, kao i druge žene koje rade u kulturnim ustanovama. Maja Pelević je istakla da je po njenom mišljenju ovo bio najvažniji deo istraživanja.
Sledeće pitanje je bilo upućeno ekipi Dr Auslendera, i bilo je o sličnostima između medicinske i dramske scene. Bojan Đorđev je na to odgovorio da se iskustva raditi u medicini i drami ne mogu porediti iz prostog razloga što se dramski umetnici ne sele u inostranstvo toliko često zbog posla. Ipak, dodaje da je primetio da su danas srpskim studentima studije u inostranstvu često jedini izbor ukoliko žele dobro obrazovanje.
Nastavak razgovora vodio je ka diskusiji o tome koliko često se dešava da je neka žena na nekoj višoj poziciji u kulturnim institucijama. Na ovo pitanje je odgovorila Olga Dimitrijević, istakavši da je na tim pozicijama svega nekoliko žena i da su na ovaj način te žene na usluzi patrijarhatu. Po njenom mišljenju ova vrsta neravnopravnosti na nivou roda ne bi bila toliko jaka da nije povezana sa politikom. Smatra da je ovo slučaj u čitavom društvu i da je pozorište ustvari samo njegovo ogledalo.
Razgovoru se u jednom trenutku pridružio i Igor Koruga, zadužen za koreografiju i scenski pokret u predstavi Svet bez žena, i izneo svoj stav - da je jedini način da se patrijarhalni sistem promeni ustvari u smrti istog. Naglasio je da je za njega jedini način izlaska iz ovakvog sistema izazivanjem apokalipse. Takođe, osvrnuo se i na njegovo iskustvo kao umetnika, upotrebivši metaforu tračanja na pokretnoj traci, gde se stvara osećaj da se negde ide, ali u suštini stoji se u mestu, govoreći o tome kao o kapitalističkom, odnosno patrijarhalnom, sistemu reprodukcije.
Zatim se postavilo pitanje zašto su tokom Dr Auslendera spomenuti problemi imigranata generalno, ako je glavna tema domaći problem medicinske migracije. Bojan Đorđević je odgovorio da je njemu najbitniji deo prikazivanja ove teme zapravo bio prikazivanje svega u vezi sa njom. Po njegovom mišljenju, spajajanje problema svih imigranata, umesto da gledamo samo ono što sto se nas tiče, čini nas ljudima.
Razgovor se završio pričom o rešenju pitanja neravnopravnosti u kulturnim institucijama koje su autorke Svet bez Žena predložile. Reč je o dokumentu koji bi mogao da reši ovaj problem i ravnopravnom odnosu 50:50 kao jedinom legalnom. Olga Dimitrijević je odgovorila da je duboko ubeđena da su sindikati najbolje rešenje u poboljšanju stanja, jer je umetnicima potrebna neka vrsta kolektivnog delovanja. Sve ostalo odnosi se na unapređenje individualnih položaja. Još je dodala da kad je u predstavi rekla da će u znak protesta prestati da radi u beogradskim i uopšte srpskim pozorištima, zapravo je govorila o njenim stvarnim planovima za budućnost ukoliko se ne prestane sa besmislom koji trenutno vlada.
