Како су обе представе користиле интервјуе као део истраживања, прво питање се односило на процес интервјуисања. Прво је Мина Милошевић одговорила да им је било битно уклопити људе без обзира на пол и године, а инспирација за питања им је била књига „Седми човек“. Књига је подељена на поглавља „Посао“, „Растанак“, и „Враћање кући“, али је за ову представу додато и поглавље „Живот“. Из тог разлога је присутан хумор током представе, јер, по речима Мине Милошевић, где је живот, ту је и хумор. За Свет без жена су ауторке одржале конференцију у јуну ове године у Битеф театру где су интервјуисане глумице, као и друге жене које раде у културним установама. Маја Пелевић је истакла да је по њеном мишљењу ово био најважнији део истраживања.
Следеће питање је било упућено екипи Др Ауслендера, и било је о сличностима између медицинске и драмске сцене. Бојан Ђорђев је на то одговорио да се искуства радити у медицини и драми не могу поредити из простог разлога што се драмски уметници не селе у иностранство толико често због посла. Ипак, додаје да је приметио да су данас српским студентима студије у иностранству често једини избор уколико желе добро образовање.
Наставак разговора водио је ка дискусији о томе колико често се дешава да је нека жена на некој вишој позицији у културним институцијама. На ово питање је одговорила Олга Димитријевић, истакавши да је на тим позицијама свега неколико жена и да су на овај начин те жене на услузи патријархату. По њеном мишљењу ова врста неравноправности на нивоу рода не би била толико јака да није повезана са политиком. Сматра да је ово случај у читавом друштву и да је позориште уствари само његово огледало.
Разговору се у једном тренутку придружио и Игор Kоруга, задужен за кореографију и сценски покрет у представи Свет без жена, и изнео свој став - да је једини начин да се патријархални систем промени уствари у смрти истог. Нагласио је да је за њега једини начин изласка из оваквог система изазивањем апокалипсе. Такође, осврнуо се и на његово искуство као уметника, употребивши метафору трачања на покретној траци, где се ствара осећај да се негде иде, али у суштини стоји се у месту, говорећи о томе као о капиталистичком, односно патријархалном, систему репродукције.
Затим се поставило питање зашто су током Др Ауслендера споменути проблеми имиграната генерално, ако је главна тема домаћи проблем медицинске миграције. Бојан Ђорђевић је одговорио да је њему најбитнији део приказивања ове теме заправо био приказивање свега у вези са њом. По његовом мишљењу, спајајање проблема свих имиграната, уместо да гледамо само оно што сто се нас тиче, чини нас људима.
Разговор се завршио причом о решењу питања неравноправности у културним институцијама које су ауторке Свет без Жена предложиле. Реч је о документу који би могао да реши овај проблем и равноправном односу 50:50 као једином легалном. Олга Димитријевић је одговорила да је дубоко убеђена да су синдикати најбоље решење у побољшању стања, јер је уметницима потребна нека врста колективног деловања. Све остало односи се на унапређење индивидуалних положаја. Још је додала да кад је у представи рекла да ће у знак протеста престати да ради у београдским и уопште српским позориштима, заправо је говорила о њеним стварним плановима за будућност уколико се не престане са бесмислом који тренутно влада.
