Na početku je prikazan video intervju sa rediteljem predstave Gardien Party, Muhamedom el Hatibom. Pošto je bio sprečen da i sam prisustvuje festivalu, Bitef tim mu je poslao nekoliko pitanja na koja je odgovorio u videu. Objasnio je da pri svom istraživačkom radu u dokumentarnom pozorištu uvek nastoji da krene od nule, od praznog papira, bez ikakve pretpostavke, i da pusti da komad oblikuju intervjui i građa koju prikupi iz svedočanstava i iskustava ljudi. Ono što je naglasio kao veoma važan aspekt ove predstave jeste realna obrnuta situacija koju ona stvara, postavljajući ljude iz publike, koji inače imaju tendenciju da ne primete čuvare muzeja, lice u lice sa upravo tim čuvarima, samo što ovog puta oni pričaju priču, naspram uobičajene situacije u kojoj su vrlo često u obavezi da ćute i budu neprimetni.
Hatib je pričao i o procesu selekcije izvođača, gde je kao osnovni kriterijum naveo različitost izvođača na sceni. U procesu su želeli da zadrže raznolikost na osnovu države iz koje dolaze, zatim nivoa razvijenosti i važnosti muzejske ustanove za koju rade, kao i različitih životnih puteva i iskustava koje mogu da podele sa publikom. Što se tiče dramskog pristupa prilikom stvaranja ovog komada, odabrali su pristup bez specifične narativne strukture što je više moguće otvoren prema izjavama koje će dobiti u svedočanstvima. Kroz proces su se izdvajale različite teme, poput dosade na radnom mestu, zanimljivih susreta sa muzejskom publikom. Jedna od važnih tema bila su i umetnička interesovanja i znanja samih čuvara muzeja.
Za okruglim stolom bila je prisutna jedna od izvođača predstave Gardien Party, Seung Hee Kim. Ona je objasnila kako je tekao proces selekcije izvođača iz svoje perspektive, od prvog trenutka kada je Hatib kontaktirao preko njenog supervizora u muzeju, sve dok nisu krenuli na svetsku turneju sa ovom predstavom. Objasnila je koliko se ona sama promenila tokom ovog procesa i koliko je lik koji ona predstavlja, iako u svemu autentičan i priča njenu životnu priču, u stvarnosti transformisan tokom četiri godine koliko se bave ovom temom. Govorila je o iskustvima ostalih izvođača i izazovima sa kojima su se susreli na svojim radnim mestima u muzeju, kada su počeli rad na ovoj predstavi. Tako mnogi od njih više ne rade u muzeju i krenuli su nekim drugim putevima, dok ona sama zna da želi da radi u muzeju u nekom svojstvu, ali ne kao čuvar.
U razgovoru sa Lazarom Gabinom Rodrigezom, moderatorka je naglasila da se radi o predstavi koja je bazirana na dokumentarnim materijalima i govori o radnicima i radničkoj klasi kroz određeni pristup. Specifičnost ovog komada jeste da se radi o jednoj vrsti dokumentarca koji se izvodi na sceni. Diskusija je započeta Tijaninim pitanjem o samom kontekstu iz kog ovaj umetnik dolazi i na koji način bira svoje teme. Od Rodrigeza smo saznali da je svaki njihov umetnički poduhvat, pa tako i Tihuana, deo šire političke i društvene panorame pod nazivom „Demokratija u Meksiku (1965-)“ koja bi trebalo da se sastoji od 32 dela - po jedan za svaku od meksičkih saveznih država. Tihuana je projekat započet 2015. godine, a ideja za ovakav projekat inspirisana je knjigom napisanom 60-ih godina prošlog veka čiju su glavnu temu, formiranje pejzaža demokratije u Meksiku, ovi umetnici želeli da prenesu na scenu. Kako Lazaro kaže, nisu uspeli da svaku od tema izvedu na sceni, pa navodi i neke druge forme u kojima su društvene teme i problemi Meksičke demokratije prikazane, poput knjiga, predavanja, itd.
Kada je u pitanju način izbora tema Lazaro ističe da je izbor bio intuitivan, jedini kriterijum koji su teme morale da ispune jesu da budu realne i u tom trenutku zastupljene u Meksiku.
S obzirom da je autor ovog komada materijal prikupljao primenom antropološkog metoda posmatranja sa učestvovanjem, očigledno je bilo i pitanje etičkog pristupa ovoj materiji. Na pitanje moderatorke o etici ovog pristupa, umetnik je odgovorio da je on ovaj metod koristio isključivo samo da bi mogao da izađe na scenu i da mu ljudi zaista poveruju što je, po njegovom mišljenju, promena u odnosu na viševekovnu tradiciju glumaca koji na sceni igraju nekog čiji život možda nisu iskusili - u tom smislu publika im ne veruje.
Više puta u toku razgovora umetnik je naglasio da je za one koji rade ovaj projekat najbitnije to što je ovaj komad izveden na sceni, po njegovim rečima, najviše zbog toga što u pozorište dolazi određena vrsta publike.
Glavni problem koji pokreće ovaj komad jeste ulaženje u lik drugog i prisvajanje tuđeg identiteta kao i u kojoj meri je to moguće. Kako bi ilustrovao različite forme prezentovanja neke stvarnosti uporedio je novinarstvo kao sredstvo koje mnogo utiče na oblikovanje realnosti u odnosu na fikciju koja ipak poetski predstavlja neki svet. Zato je rečenica: ,,I istina se može izmisliti” obojila smisao predstave tako što je ukazala da uprkos veoma očiglednoj dokumentarnosti komada, ipak fikcija dominira nad činjeničnom stvarnošću i da je nikako ne treba zanemariti. Po mišljenju glumca publika treba da se zapita da li je ono što vide stvarnost ili ne - zapitanost gledalaca i njihova zbunjenost je efekat koji želi da proizvede.
Razgovor je zatvoren isticanjem specifičnosti umetničkog života u Meksiku kao i različitih potreba pozorišta, ali i pitanjem publike o finansijskim sredstvima koja su potrebna ili poželjna za nezavisnu produkciju. Lazaro kaže da mu novac nije bio primarni problem i smatra da konstantno opterećenje formalnostima ubija ideju projekta koja treba da bude vodilja. Projekat ,,Demokratija u Meksiku” je takođe započet idejom koja ih je u razmeni sa drugima svojom energijom usmeravala, pa je tek kasnije u priču ušlo pitanje novca.
