На почетку је приказан видео интервју са редитељем представе Gardien Party, Мухамедом ел Хатибом. Пошто је био спречен да и сам присуствује фестивалу, Битеф тим му је послао неколико питања на која је одговорио у видеу. Објаснио је да при свом истраживачком раду у документарном позоришту увек настоји да крене од нуле, од празног папира, без икакве претпоставке, и да пусти да комад обликују интервјуи и грађа коју прикупи из сведочанстава и искустава људи. Оно што је нагласио као веома важан аспект ове представе јесте реална обрнута ситуација коју она ствара, постављајући људе из публике, који иначе имају тенденцију да не примете чуваре музеја, лице у лице са управо тим чуварима, само што овог пута они причају причу, наспрам уобичајене ситуације у којој су врло често у обавези да ћуте и буду неприметни.
Хатиб је причао и о процесу селекције извођача, где је као основни критеријум навео различитост извођача на сцени. У процесу су желели да задрже разноликост на основу државе из које долазе, затим нивоа развијености и важности музејске установе за коју раде, као и различитих животних путева и искустава које могу да поделе са публиком. Што се тиче драмског приступа приликом стварања овог комада, одабрали су приступ без специфичне наративне структуре што је више могуће отворен према изјавама које ће добити у сведочанствима. Кроз процес су се издвајале различите теме, попут досаде на радном месту, занимљивих сусрета са музејском публиком. Једна од важних тема била су и уметничка интересовања и знања самих чувара музеја.
За округлим столом била је присутна једна од извођача представе Gardien Party, Seung Hee Kim. Она је објаснила како је текао процес селекције извођача из своје перспективе, од првог тренутка када је Хатиб контактирао преко њеног супервизора у музеју, све док нису кренули на светску турнеју са овом представом. Објаснила је колико се она сама променила током овог процеса и колико је лик који она представља, иако у свему аутентичан и прича њену животну причу, у стварности трансформисан током четири године колико се баве овом темом. Говорила је о искуствима осталих извођача и изазовима са којима су се сусрели на својим радним местима у музеју, када су почели рад на овој представи. Тако многи од њих више не раде у музеју и кренули су неким другим путевима, док она сама зна да жели да ради у музеју у неком својству, али не као чувар.
У разговору са Лазаром Габином Родригезом, модераторка је нагласила да се ради о представи која је базирана на документарним материјалима и говори о радницима и радничкој класи кроз одређени приступ. Специфичност овог комада јесте да се ради о једној врсти документарца који се изводи на сцени. Дискусија је започета Тијаниним питањем о самом контексту из ког овај уметник долази и на који начин бира своје теме. Од Родригеза смо сазнали да је сваки њихов уметнички подухват, па тако и Тихуана, део шире политичке и друштвене панораме под називом „Демократија у Мексику (1965-)“ која би требало да се састоји од 32 дела - по један за сваку од мексичких савезних држава. Тихуана је пројекат започет 2015. године, а идеја за овакав пројекат инспирисана је књигом написаном 60-их година прошлог века чију су главну тему, формирање пејзажа демократије у Мексику, ови уметници желели да пренесу на сцену. Како Лазаро каже, нису успели да сваку од тема изведу на сцени, па наводи и неке друге форме у којима су друштвене теме и проблеми Мексичке демократије приказане, попут књига, предавања, итд.
Када је у питању начин избора тема Лазаро истиче да је избор био интуитиван, једини критеријум који су теме морале да испуне јесу да буду реалне и у том тренутку заступљене у Мексику.
С обзиром да је аутор овог комада материјал прикупљао применом антрополошког метода посматрања са учествовањем, очигледно је било и питање етичког приступа овој материји. На питање модераторке о етици овог приступа, уметник је одговорио да је он овај метод користио искључиво само да би могао да изађе на сцену и да му људи заиста поверују што је, по његовом мишљењу, промена у односу на вишевековну традицију глумаца који на сцени играју неког чији живот можда нису искусили - у том смислу публика им не верује.
Више пута у току разговора уметник је нагласио да је за оне који раде овај пројекат најбитније то што је овај комад изведен на сцени, по његовим речима, највише због тога што у позориште долази одређена врста публике.
Главни проблем који покреће овај комад јесте улажење у лик другог и присвајање туђег идентитета као и у којој мери је то могуће. Како би илустровао различите форме презентовања неке стварности упоредио је новинарство као средство које много утиче на обликовање реалности у односу на фикцију која ипак поетски представља неки свет. Зато је реченица: ,,И истина се може измислити” обојила смисао представе тако што је указала да упркос веома очигледној документарности комада, ипак фикција доминира над чињеничном стварношћу и да је никако не треба занемарити. По мишљењу глумца публика треба да се запита да ли је оно што виде стварност или не - запитаност гледалаца и њихова збуњеност је ефекат који жели да произведе.
Разговор је затворен истицањем специфичности уметничког живота у Мексику као и различитих потреба позоришта, али и питањем публике о финансијским средствима која су потребна или пожељна за независну продукцију. Лазаро каже да му новац није био примарни проблем и сматра да константно оптерећење формалностима убија идеју пројекта која треба да буде водиља. Пројекат ,,Демократија у Мексику” је такође започет идејом која их је у размени са другима својом енергијом усмеравала, па је тек касније у причу ушло питање новца.
