Moderatorka okruglog stola, Tijana Grumić, napomenula je da se predstava koja je odigrana nadovezuje po svom sadržaju na prethodno izdanje festivala, odnosno da obrađuje temu koja se tiče ekologije i trenutne globalne krize unutar ove oblasti. Grumićeva je u svom uvodnom izlaganju istakla da su u pitanju mlada dramska spisateljica Kris Buš i poznata britanska rediteljka Kejti Mičel koja se u poslednjih desetak godina bavi problemom ekologije u svojoj pozorišnoj praksi. Prvo pitanje na okruglom stolu ticalo se problema fizičke distance između rediteljke i glumica, naime, skoro čitav kreativni proces vodio se preko Zuma tako da rediteljka nije bila fizički prisutna, probe su se vodile onlajn. Veronika Bahfišer je istakla de je zbog te fizičke distance proces bio komplikovaniji, ali komplikacije u procesu je stvarala i jezička barijera, tako da su tokom samog procesa nailazile na mnoge poteškoće. Razgovor se najviše vodio na temu samog kreativnog procesa, Tijana Grumić je istakla dubinsko bavljenje rediteljke sistemom Stanislavskog i upitala je glumice za sam pristup prilikom stvaranja predstave. Jule Beve je istakla da se nisu bavili toliko konkretnim metodom, a Veronika Bahfišer je naglasila da je „ključna, težišna tačka ove predstave sama forma, jer je forma toliko snažna, da smo se najviše bavili samim scenskim pokretom“. Alina Vimbai Štrehler je govorila o pristupu prema samom tekstu, naglasila je da je ovaj proces po tom pitanju bio dosta drugačiji u odnosu na prethodne, rad na tekstu je dugo trajao, odnosno autori su se bavili tekstom čitave tri nedelje.
Drugim pitanjem Tijana Grumić je otvorila temu emocionalnog kontinuiteta u predstavi koji je mogao predstavljati problem zbog konstantnog ponavljanja scena i promena uloga. Veronika Bahfišer je nužnost da ostane u svom svetu iako se pored nje odigravaju dve različite priče doživela kao najtežu okolnost svoje uloge. Sa jedne strane je postojala potreba da oseti dinamiku koju ima sa Utom i Lili, ali i da ostane lik za sebe koji je na momente sasvim izdvojen iz radnje. Vremenom je njihove probe doživljavala kao ples koji se ne oseća logički već telom. Kasnije je Alina Vimbai Štrehler rekla da bi nekada zbog takve cikličnosti predstave, ali i zbog mnogo problema kojima se predstava bavi, zaboravila da su klimatske promene srž radnje. Veronika je nadovezujući se rekla da je predstava toliko kompleksna, ali istovremeno vrlo jasna i čista što ne umanjuje zamarajući efekat koji ona može imati na ljude što je sasvim u skladu sa samim ekološkim problemima koji su veoma iscrpljujući.
Predstava (Nije) kraj sveta se može shvatiti kao društveni aktivizam, ali Jule Beve naglašava da je umetnost ipak umetnost i da ne vidi budućnost pozorišta u žrtvovanju umetnosti zarad ostvarenja ekoloških ciljeva. Veronika Bahfišer smatra da ne postoji jedinstveno rešenje za ekološke izazove, zato što za svakoga važe drugačija pravila i žrtve koje neko može da podnese, zbog čega joj se baš i dopala polifoničnost predstave. Alina Vimbai Štrehler donekle potvrđuje takvo mišljenje ističući isprepletenost društvenih i ekoloških problema koji su međusobno zavisni.
Razgovor je zaokružen pitanjima koje se tiču ženske energije koja je dominantno bila prisutna na sceni, ali i u radnji koja se umnogome obraća profesionalnoj hijerarhiji koja postoji između žena u odnosima podređene i nadređene osobe. Veronika je istakla da je na početku u priči trebalo da bude jedan stariji muškarac koji bi bio profesor, ali su glumice među sobom odlučile da to izmene. Dopalo im se da promene standardni narativ u kome su žene potlačene od strane muškaraca, a činilo se da su odnosi između žena malo kompleksniji i generalno slabo razrađeni, pa i na pozorišnoj sceni.
