Модераторка округлог стола, Тијана Грумић, напоменула је да се представа која је одиграна надовезује по свом садржају на претходно издање фестивала, односно да обрађује тему која се тиче екологије и тренутне глобалне кризе унутар ове области. Грумићева је у свом уводном излагању истакла да су у питању млада драмска списатељица Крис Буш и позната британска редитељка Кејти Мичел која се у последњих десетак година бави проблемом екологије у својој позоришној пракси. Прво питање на округлом столу тицало се проблема физичке дистанце између редитељке и глумица, наиме, скоро читав креативни процес водио се преко Зума тако да редитељка није била физички присутна, пробе су се водиле онлајн. Вероника Бахфишер је истакла де је због те физичке дистанце процес био компликованији, али компликације у процесу је стварала и језичка баријера, тако да су током самог процеса наилазиле на многе потешкоће. Разговор се највише водио на тему самог креативног процеса, Тијана Грумић је истакла дубинско бављење редитељке системом Станиславског и упитала је глумице за сам приступ приликом стварања представе. Јуле Беве је истакла да се нису бавили толико конкретним методом, а Вероника Бахфишер је нагласила да је „кључна, тежишна тачка ове представе сама форма, јер је форма толико снажна, да смо се највише бавили самим сценским покретом“. Алина Вимбаи Штрехлер је говорила о приступу према самом тексту, нагласила је да је овај процес по том питању био доста другачији у односу на претходне, рад на тексту је дуго трајао, односно аутори су се бавили текстом читаве три недеље.
Другим питањем Тијана Грумић је отворила тему емоционалног континуитета у представи који је могао представљати проблем због константног понављања сцена и промена улога. Вероника Бахфишер је нужност да остане у свом свету иако се поред ње одигравају две различите приче доживела као најтежу околност своје улоге. Са једне стране је постојала потреба да осети динамику коју има са Утом и Лили, али и да остане лик за себе који је на моменте сасвим издвојен из радње. Временом је њихове пробе доживљавала као плес који се не осећа логички већ телом. Касније је Алина Вимбаи Штрехлер рекла да би некада због такве цикличности представе, али и због много проблема којима се представа бави, заборавила да су климатске промене срж радње. Вероника је надовезујући се рекла да је представа толико комплексна, али истовремено врло јасна и чиста што не умањује замарајући ефекат који она може имати на људе што је сасвим у складу са самим еколошким проблемима који су веома исцрпљујући.
Представа (Није) крај света се може схватити као друштвени активизам, али Јуле Беве наглашава да је уметност ипак уметност и да не види будућност позоришта у жртвовању уметности зарад остварења еколошких циљева. Вероника Бахфишер сматра да не постоји јединствено решење за еколошке изазове, зато што за свакога важе другачија правила и жртве које неко може да поднесе, због чега јој се баш и допала полифоничност представе. Алина Вимбаи Штрехлер донекле потврђује такво мишљење истичући испреплетеност друштвених и еколошких проблема који су међусобно зависни.
Разговор је заокружен питањима које се тичу женске енергије која је доминантно била присутна на сцени, али и у радњи која се умногоме обраћа професионалној хијерархији која постоји између жена у односима подређене и надређене особе. Вероника је истакла да је на почетку у причи требало да буде један старији мушкарац који би био професор, али су глумице међу собом одлучиле да то измене. Допало им се да промене стандардни наратив у коме су жене потлачене од стране мушкараца, а чинило се да су односи између жена мало комплeкснији и генерално слабо разрађени, па и на позоришној сцени.
