Tijana je razgovor započela osvrtom na to što je Nina napomenula da je ovo poslednja predstava koju će pisati, režirati ili izvoditi, postavivši pitanje o tome da li je njoj i njenim kolegama to bila izvorna ideja i motivacija da naprave ovu predstavu. Nina je objasnila da je nakon duže pauze i odluke da će se oprostiti od režije, na ideju za komad došao njen saradnik Benjamin, a Maskin poziv da je izvedu došao je sasvim slučajno.
S obzirom da su ovaj komad stvarali svi po malo, a reč je o nekoj vrsti ličnog preispitivanja same Nine, postavilo se pitanje autoriteta u procesu stvaranja i osmišljavanja koncepta. Benjamin je otkrio da je proces tekao tako što je prvo svako od njih posebno napisao po jednu scenu, ali ono što je po njemu za Ninu bilo jako bitno, jeste da je htela da se oprobaju u različitim ulogama stvaranja jednog komada, s tim što se od početka znalo da će ona tumačiti glavnu ulogu. Otkrio je još da ih je Nina kroz proces na kraju „namamila“ da i oni izvedu komad sa njom.
Marko je podelio atmosferu sa prve probe na kojoj čak nisu ni svi oni prisustvovali, kako on kaže, Nina im je dala kopije deset pesama Milene Marković, koje su na neki način same bile scenario kroz koji su oni stvarali ovaj komad. Na ovo je Nataša dodala, da je za nju najzanimljivija bila činjenica da su svi oni jako dobri prijatelji i da je sve Ninine priče koje su ispričane u predstavi već znala, ali kroz rad na predstavi i kroz uključivanje likova, priče su dobile totalno drugu dimenziju. „Nina priča o svom životu, ali smo svi isprepletali naše priče, pa su mnogi delovi njenog života propraćeni našim. To je, takođe, jedna zanimljiva stvar koju nikada do sada nisam radila i iz toga sam učila.“
Sledeće pitanje bilo je upućeno Urši Vidic, scenografkinji koja je u par scena i učestvovala u predstavi, a ticalo se toga kako je došla na ideju da iskoristi prostor na ovakav način. I ona se našalila da je bila „namamljena“ da radi sa Ninom koja joj je rekla da ima ideju, ali da joj je ona potrebna da to nekako i uobliči. Takođe, zahvalila se svojim kolegama iz dizajna Igoru Remeti i Manci Vukelič bez kojih, kako sama kaže, ne bi ništa uspela. Ono što je istakla kada je u pitanju scena, s obzirom da Nina kroz predstavu priča o događajima iz svog života i sama scena je sastavljena od scenografskih elemenata korišćenih u njenim prethodnim predstavama. Istakla je da je za nju najzanimljivije to što je scena na svakom mestu gde se predstava izvodi drugačija i da je jedino isto to što postoje scene koje se izvode napolju i unutra. Kroz razgovor Benjamin je istakao da je Nina kroz stvaranje ovog komada često pominjala „promenu“ kao potrebnu na sceni i kako on sam kaže, ponekad je neki radikalni čin na sceni u stvari tu da pokaže promenu.
Publiku je zanimalo da li je namerna promena u jeziku sa srpsko-hrvatskog na slovenački i obrnuto, odnosno da li su oni kao autori hteli da na ovaj način iskarikiraju razlike u jezicima zemalja bivše Jugoslavije. Odgovoro je bio potvrdan, a Benjamin je dodao da oni zapravo i igraju stereotipe.
Mina je istakla da je čitav proces nastao iz improvizacija, pa se često dolazilo do rizika da se izgubi smisao: „… mi ne zamišljamo stvari unapred, već se sastanemo i počnemo da radimo, i u tom smislu bila je to velika laboratorija.“ Iz ovog procesa proisteklo je osamdeset strana teksta, koji su kasnije zajedno sa Uršom sređivali i prilagođavali sceni.
Razgovor je završen Tijaninim pitanjem o slobodi i predviđanju budućnosti ove vrste teatra. Nina je odgovorila da je ovo novitet i da je nju lično podsećalo na akademiju gde su se ovako sastajali i diskutovali. Nataša primećuje i ističe da ovakva vrsta pozorišta donosi jednu novu stvar, a to je da je svaka proba jedna nova predstava i da se može tako i posmatrati.
