Тијана је разговор започела освртом на то што је Нина напоменула да је ово последња представа коју ће писати, режирати или изводити, поставивши питање о томе да ли је њој и њеним колегама то била изворна идеја и мотивација да направе ову представу. Нина је објаснила да је након дуже паузе и одлуке да ће се опростити од режије, на идеју за комад дошао њен сарадник Бенјамин, а Маскин позив да је изведу дошао је сасвим случајно.
С обзиром да су овај комад стварали сви по мало, а реч је о некој врсти личног преиспитивања саме Нине, поставило се питање ауторитета у процесу стварања и осмишљавања концепта. Бенјамин је открио да је процес текао тако што je прво свако од њих посебно написао по једну сцену, али оно што је по њему за Нину било јако битно, јесте да је хтела да се опробају у различитим улогама стварања једног комада, с тим што се од почетка знало да ће она тумачити главну улогу. Открио је још да их је Нина кроз процес на крају „намамила“ да и они изведу комад са њом.
Марко је поделио атмосферу са прве пробе на којој чак нису ни сви они присуствовали, како он каже, Нина им је дала копије десет песама Милене Марковић, које су на неки начин саме биле сценарио кроз који су они стварали овај комад. На ово је Наташа додала, да је за њу најзанимљивија била чињеница да су сви они јако добри пријатељи и да је све Нинине приче које су испричане у представи већ знала, али кроз рад на представи и кроз укључивање ликова, приче су добиле тотално другу димензију. „Нина прича о свом животу, али смо сви испреплетали наше приче, па су многи делови њеног живота пропраћени нашим. То је, такође, једна занимљива ствар коју никада до сада нисам радила и из тога сам учила.“
Следеће питање било је упућено Урши Видиц, сценографкињи која је у пар сцена и учествовала у представи, а тицало се тога како је дошла на идеју да искористи простор на овакав начин. И она се нашалила да је била „намамљена“ да ради са Нином која јој је рекла да има идеју, али да јој је она потребна да то некако и уобличи. Такође, захвалила се својим колегама из дизајна Игору Ремети и Манци Вукелич без којих, како сама каже, не би ништа успела. Оно што је истакла када је у питању сцена, с обзиром да Нина кроз представу прича о догађајима из свог живота и сама сцена је састављена од сценографских елемената коришћених у њеним претходним представама. Истакла је да је за њу најзанимљивије то што је сцена на сваком месту где се представа изводи другачија и да је једино исто то што постоје сцене које се изводе напољу и унутра. Кроз разговор Бенјамин је истакао да је Нина кроз стварање овог комада често помињала „промену“ као потребну на сцени и како он сам каже, понекад је неки радикални чин на сцени у ствари ту да покаже промену.
Публику је занимало да ли је намерна промена у језику са српско-хрватског на словеначки и обрнуто, односно да ли су они као аутори хтели да на овај начин искарикирају разлике у језицима земаља бивше Југославије. Одговоро је био потврдан, а Бенјамин је додао да они заправо и играју стереотипе.
Мина је истакла да је читав процес настао из импровизација, па се често долазило до ризика да се изгуби смисао: „… ми не замишљамо ствари унапред, већ се састанемо и почнемо да радимо, и у том смислу била је то велика лабораторија.“ Из овог процеса проистекло је осамдесет страна текста, који су касније заједно са Уршом сређивали и прилагођавали сцени.
Разговор је завршен Тијаниним питањем о слободи и предвиђању будућности ове врсте театра. Нина је одговорила да је ово новитет и да је њу лично подсећало на академију где су се овако састајали и дискутовали. Наташа примећује и истиче да оваква врста позоришта доноси једну нову ствар, а то је да је свака проба једна нова представа и да се може тако и посматрати.
