- Od samih početaka vaše koreografske karijere, čini se da vašom poetikom i koreografskim opusom dominira različitost, kako tema tako i pristupa. Radili ste sa plesačima, glumcima, decom, starijom populacijom, i to uvek sa fokusom na neki od društvenih problema. Koliko je za jednog mladog koreografa teško da se bavi društvenim temama umesto da se trudi da uspostavi i insistira na virtuoznosti same igre?
Moja odluka da se bavim društvenim temama i da svoj rad baziram na različitosti potiče iz činjenice da sam Belgijanac, da živim u Belgiji, a Holandija je tik iznad nas. A u Belgiji postoji istorija plesa koja je, zapravo, fantastična, ako se setite Ane Tereze De Kersmaker, Fabra, Vandekjbusa. Prvu plesnu predstavu sam gledao kad mi je bilo 17-18 godina. Kontekst je bio taj, to su bila dela koja sam gledao, i mislim da je tada u prvom planu bio čovek. Onda sam krenuo na studije u Holandiji, gde sam konkurisao na akademiju i gde su me primili, i uvideo da tamo vlada potpuno drugačiji kanon. Oni nisu imali tzv. flamanski talas osamdesetih. Bilo je vrlo neoklasično sa mnogo pravila o stavu tela. Ođednom mi je postalo jasno da sam možda počeo da studiram nešto čime ne želim da se bavim. Osetio sam da možda treba da razvijem sopstvene adute jer, prvo, ja nemam ni telo ni tehniku za izvođenje tih dela, i drugo, ta dela mi ništa ne govore. Tu su samo klasični stavovi u fokusu. Tako da je odluka bila laka, mada, sa druge strane, baš i nije, jer su velike trupe u Holandiji i Belgiji tražile upravo to.
Ono što vidimo je formalniji način rada, pogotovo u Holandiji, u Belgiji je drugačija situacija, pa sam ubrzo postao svestan toga kakvim kapacitetima raspolaže moje telo, koje nije bilo baš u treningu. I osetio sam da ono poseduje kapacitet, da tako kažem „tela druge klase“, da ima sposobnost da komunicira, i da je to nešto svojstveno svakom telu.
To je postala suština mog rada i uverenje da je neophodno da i ta druga tela budu vidljiva. Ne znam kako je u Srbiji, ali u Belgiji i Holandiji ponekad imamo problema da popunimo salu jer su ljudi koji odlaze u pozorište sve stariji. Deo rešenja je da stvaramo predstave sa ljudima sličnim onima kakvi će biti u publici. Otuda različitost, različita porekla, razni tipovi tela, zato je sve to jako važno.
- Ako bi trebalo da izdvojite tri ključna koncepta ili termina kojim biste definisali svoj rad, šta bi to bilo? I kako ćemo ih prepoznati u predstavi koja učestvuje na ovogodišnjem Bitefu?
Prvi je strogost umesto slobode. Sve moje predstave nose formalnost matematike, neki jasan okvir. Sa druge strane, ukoliko plesači poštuju taj osnovni okvir, oni mogu ostvariti veliku slobodu. Meni je veoma važno da u osnovi postoji jasna forma, struktura, nešto što celu stvar drži čvrsto i, zapravo, daje izvođačima veliku slobodu. To je jedan od ključnih koncepata.
Drugi je humanizam, vera u ljudska bića. Važno je uspostaviti kontakt sa publikom, odgovoriti na njihova očekivanja. Pre nego što sam počeo da se bavim koreografijom, i ja sam išao u pozorište i uvek sam voleo da nešto naučim. Često se kaže da pozorište ne treba da bude pedagoško sredstvo, ali ja mislim da moj rad u velikoj meri to jeste. Možda ne pedagoški u nekom klasičnom smislu, ali se svakako nadam da omogućava ljudima da čuju i vide ples na neki nov način, da čuju novu muziku, da ih navede na razmišljanje o kompozitorima i piscima za koje još nisu čuli i da ih podstakne da ih otkriju. Tako da mislim da je i to jedan od ključnih koncepata - odmicanje od kanona i želja da se ljudima kaže: postoji još nešto osim Baha, ili postoji još nešto osim virtuoznog plesa, neke druge mogućnosti.
- Svaki pokušaj će se završiti u skršenim telima i slomljenim kostima je naslov koji unapred mnogo govori, pogoto ukoliko znamo odakle potiče. Da li biste svoj rad nazvali distopijskim ili on, ipak, nudi nekakvu nadu?
Mislim da uopšte nije distopijski i da nudi veliku nadu. Sa druge strane, on nam govori i o vremenu u kom živimo i koliko je važno da shvatimo sve što se danas dešava. Naslov ukazuje i na nasilje, nasilje reči koje se projektuju tokom predstave, jer mi se čini da smo se toliko na to navikli da ih više ne dovodimo u pitanje. A to je izuzetno opasno, mada nudi nadu jer postoji metafora upornosti, insistiranja. Ako ste uporni, mislim da možete dosegnuti slobodu, ali morate biti osoba koja će stalno iznova izlaziti na ulicu, koja će zahtevati nešto jer u suprotnom se vraćamo unazad. To vidimo sada u Americi sa pravom na abortus.
- U kojoj meri je savremena umetnost, po vašem mišljenju, u stanju da iznese neke ključne probleme civilizacije? Šta se može očekivati od umetnosti uopšte, pogotovo od savremenog plesnog performansa?
Problem savremene umetnosti je što ne dopire dovoljno do ljudi. Sa druge strane, ipak dopire i mislim da je ljudi postaju svesni. Ono što možemo jeste da navedemo ljude da razmisle, da sagledaju stvari na neki nov način, a te stvari mogu biti male, a i ne moraju. To nije bogzna šta, ali mislim da jeste dobra osnova za neku promenu u društvu. Ipak, ja ne mislim da dovodim do boljitka u svetu. Mislim da moj rad postaje vidljiv, da dobija mnogo pažnje i u prilici sam da doputujem u vašu zemlju i prikažem ga ovde. Sa druge strane, pak, ljudi sa kojima sam odrastao nemaju pojma čime se ja bavim ili smatraju da je to totalno nebitno. Tako da, mislim da je važno pokušati dopreti do svih tih ljudi. Pa i razmišljati o tome kako odrediti cenu ulaznica, kakvu umetnost treba da stvaramo? Mislim da je jako važno ne preceniti publiku, ali da je još važnije ne potceniti je. Prema tome, da, mislim da se od umetnosti u današnje vreme može očekivati ponešto, ali ne suviše.
- Kako ste i zašto napravili ovako zanimljivu, heterogenu grupu plesača? Kojom idejom i kojim metodom ste bili vođeni kroz proces?
Za mene je izbor učesnika poseban proces i ponekad mi je važnije kakvi su kao ljudi nego kakvi su plesači. Ako stvarate performans o društvu, o zajednici, o stvaranju harmonije, morate tragati za ljudima koji to nose u sebi. Smatram sebe neverovatno srećnim što sam u prilici da stvaram umetnost i da za to dobijam finansijsku podršku. Zato mislim da bi proces trebalo da bude što lepši. Jer, na primer, svašta se događa u Belgiji, sad to oko Fabra, na primer, ali nije on jedini koji u poslu gaji toksične odnose. Ja čvrsto zastupam stav da se tog pristupa moramo rešiti. Kažu, pa da, ali, znaš, moraš da pritisneš plesače, u protivnom bude mlako. Uopšte se ne slažem sa tim stavom. Mislim da ako postoje dobri odnosi i normalno radno vreme, ako se ljudi tokom rada usredsrede na posao, može se postići pomak, ali na dobar način.
Koreografska ideja i metod su u ovom procesu bili bazirani na tome da se različiti plesni izrazi pretoče u jedan zajednički jezik. Svako može da se osloni na ono u čemu je najjači, na sopstveni plesni izraz, a da ipak svi pratimo isti ritam. U tom smislu se vrlo brzo rodila ideja da svako kreira sopstveni materijal na koordinatnom sistemu iscrtanom na pozornici. Samo smo je produbljivali i uvodili još više ponavljanja Goreckog, i to čini mi se zato što sam bio oduševljen materijalima koje su plesači doneli. Tako sam naravno, i ja morao da igram. Morao sam sa svakim plesačem da radim pomalo individualno. Nekima su potrebna ograničenja, nekima je potrebna podrška, potrebno je da im se kaže da se oslone na maštu, može da postane divljije, ili suviše je strogo, dok neki drugi probavaju sve, ili se oslone na neki koncept. Šta najviše volite da radite? Koji vam pokret najviše odgovara? Tako da je bilo mnogo rada „jedan na jedan“, i tako iznova i iznova, posmatrali smo jedni druge, učili jedni od drugih.
- Da li smatrate da je pitanje identiteta koje u ovom performansu zauzima određeno mesto, univerzalno pitanje čitavog savremenog društva, uključujući i umetnost? Zašto je ono važnije od nekih drugih pitanja ili, tačnije rečeno, kako se došlo do tačke da se sva druga pitanja prelamaju kroz prizmu identiteta? Da li može drugačije i da li uopšte treba da bude drugačije?
Mislim da je pitanje identiteta komplikovano. Mislim da je dobro da sagledamo specifične potrebe pojedinca. Istovremeno smo, međutim, zaglavljeni u neoliberalnom društvu koje ne nudi mnogo prostora, vremena i novca za sagledavanje potreba svakoga ponaosob. Tako da je neophodno pronaći balans. Moramo uzeti u obzir želje, zahteve i suptilne nijanse svakog pojedinca. A onda, opet, moramo se složiti da zajednički stvaramo nešto. Mislim da stavljanje identiteta u fokus može da bude i opasno. Jer, pogledajte zemlje u kojima je vladao fašizam, eto, to se desi kada se identitet stavi u prvi plan. To se sada, naravno, dešava na drugi način, ali opasnost uvek postoji da se sklizne u tako nešto.
- Koliko vam je bitan humor u procesu i kako uspevate da ga pretočite u predstavu?
Jeste važan. Mislim da je u ovom konkretnom performasu manje prisutan nego u mojim ostalim delima, ali on postoji i mislim da je važno zastati i ne shvatati sebe preozbiljno. A to je, po meni, bitno ne samo u umetnosti nego u životu generalno.
- Šta mislite o trenutnim koreografskim trendovima i koliko mislite da su uznapredovali u poslednjih deset godina?
Mnogo toga se dešava. Mislim da se veće trupe, klasične trupe, otvaraju ka koreografima kakav sam ja, da nam otvaraju mogućnost da radimo, što je pre deset godina bilo nepojmljivo. Sada mogu da imam svoj performans u Flandrijskom kraljevskom baletu, što može da zvuči suludo, a mnogi koji dođu to da vide, njihova publika, budu u šoku. I mislim da je to dobro. I mislim da je dobro to što razmišljamo o inkluziji. Nikada ne može da se dešava dovoljno brzo, ali mislim da se stvari pomeraju sa mrtve tačke. I opet treba biti uporan. Ne bi trebalo da se opustimo i da krenemo sami sebe da tapšemo po leđima. Jer, u redu, napravili smo nešto dobro, ali sada moramo da nastavimo da radimo na različitosti, ili na inkluzivnosti i ostalim stvarima.
- Za kraj, da li ima šanse ili načina da bar neki od heroja rada svog uskoro i uberu plodove svoga rada?
Tu se postavlja pitanje rada koji ulažemo u promene i mislim da je to pitanje veoma važno. Na primer, koncert Goreckog je nastao u isto vreme kada i Solidarnost u Poljskoj. Ti ljudi su se hrabro borili i radili na različitim poslovima kako bi ostvarili svoja prava. I ja verujem u tu stalnu potrebu za promenom i zahtevanjem da do nje dođe. To je jedini način. Nisam siguran da li to daje odgovor na vaše pitanje, ali nadam se da da.
